Tag: zdravlje

Posted on

PANIČNI NAPAD: Šta nam telo poručuje?

Panični napadi postaju sve učestaliji problem savremenog društva, a prema istraživanjima, oko 2-3% ljudi u svetu doživljava panične napade, najčešće između adolescencije i srednjih tridesetih godina. Ovaj problem može značajno uticati na kvalitet života pojedinca, ali kroz razumevanje telesnih signala i terapijski rad moguće je postići značajna poboljšanja. U ovom tekstu istražićemo kako telo komunicira kroz panične napade, kao i terapijski pristup za njihovo prevazilaženje.

Šta je Panični Napad?

Panični napadi se manifestuju kroz intenzivne fizičke simptome – lupanje srca, osećaj gušenja, vrtoglavicu i osećaj gubitka kontrole. Ovi simptomi često izgledaju kao ozbiljan zdravstveni problem, ali su zapravo telesni odgovor na emocionalni stres. Klijentkinja bi mogla reći: „Jednom sam se vozila autobusom i iznenada osetila da ne mogu da dišem, srce mi je jako lupalo i imala sam osećaj da ću se onesvestiti.“ Ovaj osećaj može biti toliko zastrašujuć da osoba počinje da izbegava mesta i situacije u kojima se napad dogodio, a sa vremenom gubi poverenje u svoje telo.

Statistike o Učestalosti Paničnih Napada

Prema istraživanjima Svetske zdravstvene organizacije (WHO), oko 264 miliona ljudi širom sveta pati od anksioznih poremećaja, a panični napadi su jedan od najozbiljnijih oblika ovih poremećaja. Mnoge osobe počinju da izbegavaju mesta gde su napadi počeli, poput javnog prevoza, tržnih centara ili čak posla. Oko 36% ljudi sa paničnim poremećajem izjavljuje da su prošli kroz hitnu medicinsku pomoć pre nego što su dobili tačnu dijagnozu.

Šta Nam Telo Poručuje Tokom Paničnih Napada?

Naše telo kroz simptome paničnih napada šalje važne signale o unutrašnjem stanju, često izazvane nesvesnim emocijama. Evo šta telo može da poručuje:

  1. „Preopterećen/a sam“: Telo signalizira da je previše stresa u svakodnevnom životu, bilo da je to zbog posla, odnosa ili ličnih očekivanja.
  2. „Mislim da sam u opasnosti“: Kada osećamo percipiranu opasnost, kao što je vožnja u gužvi, telo reaguje kao da je stvarno ugroženo, aktivirajući simpatički nervni sistem i stvarajući osećaj panike.
  3. „Moje emocije i telo nisu usklađeni“: Neprocesuirane emocije poput tuge ili besa mogu dovesti do tjelesnih simptoma panike, a ključ je prepoznati i imenovati te emocije.
  4. „Moram da usporim i obratim pažnju“: Panika može biti način na koji telo traži da usporimo, da se odmorimo ili da smanjimo svakodnevni stres.
  5. „Postoji nerešena emocionalna napetost“: Panični napadi često ukazuju na potisnute emocije koje nisu obrađene. Razgovor o ovim emocijama sa terapeutom može smanjiti njihov intenzitet.

4 Faze Terapijskog Pristupa Paničnim Napadima

U radu sa osobama koje doživljavaju panične napade, terapeuti često prolaze kroz četiri ključne faze. Ovaj proces pomaže klijentima da razumeju svoje simptome i da ponovo izgrade poverenje u svoje telo.

1. Razumevanje da su telesni simptomi reakcija na strah

Prva faza je edukacija klijenta o tome da su fizički simptomi paničnog napada zapravo odgovor tela na preteran strah, a ne znak ozbiljne bolesti. Kroz vežbe sa terapeutom, klijent uči kako da prepozna ovaj obrazac.

2. Razumevanje usamljenosti

Panični napadi često su povezani sa osećajem izolacije. Mnoge osobe koje pate od panike osećaju se previše samostalnim, a napad ih podseća da im je potrebna podrška. U ovoj fazi, klijent istražuje osećaj usamljenosti i kako stvoriti dublje veze sa drugima.

3. Formiranje novih mreža pripadanja

Terapeut pomaže klijentu da razvije nove odnose ili ojača postojeće, kako bi se smanjio osećaj izolacije. Ova mreža pripadanja omogućava klijentu da se oseća manje usamljenim tokom izazova.

4. Razumevanje separacije

Učeći o prirodi separacije, klijent razume da, iako smo fizički odvojeni od nekih ljudi ili situacija, i dalje pripadamo većem društvenom sistemu. To pomaže u prevazilaženju straha od gubitka kontrole ili izolacije.

Tehnike Disanja za Upravljanje Paničnim Napadima

Jedna od najefikasnijih tehnika za upravljanje paničnim napadima je kontrolisano disanje. Kada osećate da dolazi napad panike, možete isprobati sledeće korake:

  1. Usmerite pažnju na disanje: Sedite ili stojte udobno, zatvorite oči ako je moguće, i fokusirajte se na svoj dah. Pokušajte da dišete kroz nos i brojite do četiri prilikom udisanja.
  2. Izdišite polako: Izdišite kroz usta polako, brojeći do šest. Ponavljajte ovaj obrazac disanja nekoliko minuta dok ne osetite da se telo polako smiruje.
  3. Koristite tehniku ‘4-7-8’: Udahnite na nos četiri sekunde, zadržite dah sedam sekundi, a zatim polako izdišite osam sekundi. Ovo će pomoći da se smanji aktivacija simpatičkog nervnog sistema i umanji osećaj panike.

Niste Sami: Potražite Pomoć

Ako se suočavate sa paničnim napadima, važno je znati da niste sami. Stručna pomoć terapeuta može biti ključna u procesu ozdravljenja. Redovno vođenje dnevnika o stresnim situacijama, kao i rad sa terapeutom na tehnikama disanja, može vam pomoći da povratite kontrolu nad svojim životom.

Kontaktirajte nas za podršku
Ako osećate da vam je potrebna pomoć, slobodno me kontaktirajte na mejl al.radevic@gmail.com .

Posted on

Razumevanje otuđenosti u porodici

Verujem da  tema otuđenosti  ima i kulturološki aspekt. Do sada nisam upznala neku kulturu koja se svoje dece odricala i preko novina zbog toga što se ne slažu sa svojim roditeljima. Neretko na terapiji ili u privatnom životu čujemo da su se ljudi odaljili i jednostavno prestali da komuniciraju. Svaka familija ima primer da su otac i sin prestali da razgovaraju, da majka i ćerka više ne pričaju, da se braća ne čuju. Svakodnevnica pokazuje da se takve stvari dešavaju vrlo često. Roditelji se pitaju da li će nakon nekoliko godina ćutnje napokon čuti svoje dete, ili da li će upoznati svoje unuke (ukoliko ih imaju).  

M. (42god) živi već dvadeset godina u inostranstvu. Tokom godina njegov otac je uticao na mnoge njegove odluke. M.  je u nekom trenutku odlučio da promeni posao i odlučio da preuzme rizik i da se oproba u nečemu što je malo zahtevnije. Otac je tad odlučio da više ne razgovara sa svojim sinom jer ga “nije poslušao”.  

S.  (34god), godinama unazad živi sa svojim roditeljima. Roditelji od S. su sticajem okolnosti saznali da je on gay. S. je ubrzo nakon toga našao devojku i počeo da živi sa njom. Cela porodica je prestala da razgovara sa njim jer devojka po njihovom mišljenju nije bila adekvatna za S. i da je bila sa njim samo zbog novca.  

Šta je ta otušenost i zašto nam se desi? U terapiji sam viđala razne “razloge” zbog kojih klijenti ne žele više da razgovaraju sa članovima porodice.  Porodična otuđenja se dešavaju kada se bar jedan član porodice počne udaljavati od drugog zbog dugotrajnog negativnog odnosa. Iako roditelji često kažu da vole svoju decu bezuslovno, to nije uvek slučaj, pa je ponekad logično da odraslo dete prekine kontakt sa jednim ili oba roditelja. Iako su iskustva koja navode ljude da se udalje bolna, sam proces otuđenja takođe je veoma neprijatan. Otuđenje između dva člana porodice obično se odvija tokom dužeg perioda i  kada zaista dođe do toga neki članovi porodice budu zatečeni. Otuđenje je posebno teško prihvatiti jer nema predvidljiv ili unapred određen ishod, niti jasno definisan kraj. „Smrt člana porodice,“ objašnjava ona, „ne utiče na samopoštovanje ili osećaj sopstvene vrednosti na način na koji to čini otuđenje“, kaže terapeutkinja Kyle Agllias.  

Uzroci otuđenja 

Uzroci otuđenja mogu uključivati zlostavljanje, zanemarivanje, izdaju, maltretiranje, nelečene mentalne bolesti, nedostatak podrške, destruktivno ponašanje, zloupotrebu supstanci. Često se dešava da roditelji ne prihvataju seksualnu orijentaciju deteta, izbor supružnika, rodni identitet, religiju ili političke stavove. U anketi među mladim odraslim osobama, oko 17 procenata njih je iskusilo otuđenje, češće sa svojim očevima. 

Jedna, ne tako česta otuđenost je od braće i sestara. Braća i sestre navode razne uzroke otuđenja, uključujući maltretiranje, fizičko ili verbalno emocionalno zlostavljanje, nedostatak zajedničkih interesovanja, rivalstvo za roditeljsku pažnju ili takmičenje uopšte. Međutim, ovi odnosi su najčešće pozitivni ili neutralni.  

U proseku, otuđenje traje oko devet godina. Za majke više od pet godina, dok za očeve traje više od sedam godina. Takođe, odrasla deca češće prekidaju odnose sa majkama nego sa očevima. Ove statistike i vremenski okviri pojavljuju se u raznim istraživanjima o otuđenju između roditelja i odrasle dece. Međutim, ništa nije konačno. Koliko će otuđenje trajati zavisi od vas, vašeg otuđenog člana porodice, spoljnog pritiska i protoka vremena. 

I ne zaboravite, odrasla deca su odrasli, a ne deca. 

Kako obnoviti prekinute veze? 

Često roditelj oseća da ga je dete prekinulo odnos,  bez potpunog razumevanja uzroka sukoba. Iako je komunikacija ključna za rešavanje nesuglasica, to može biti teško kada vam je dete blokiralo sve pozive i nestalo bez traga. Otuđenja ne traju zauvek. Ako se nadate da okončate otuđenje, nemojte gomilati bes na bes. To je neproduktivno.  

  • Pružite ruku svom detetu, obavestite ga da ste tu da ga podržite. 
  • Ručno pisano pismo ili kratak glasovni zapis je najbolji način. 
  • Ako se komunikacija obnovi, slušajte bez odbrane. 
  • Nemojte moliti ili preklinjati. 
  • Slušajte sa saosećanjem. 
  • Priznajte svoj doprinos problemu, izvinite se. 
  • Ako vas dete isključi iz života, potražite terapiju i podršku. 

Osoba koja je otuđena, odnosno “crna ovca” porodice može da se nosi sa najrazličitijim izazovima. Prekid odnosa može imati dalekosežne posledice na nečiji život i identitet, stvarajući jedinstven oblik tuge dok otuđeni tuguju za živima. Otuđeni često imaju dugotrajne poteškoće u prilagođavanju, prihvatanju i razumevanju svojih gubitaka. Oni često pate od gubitka samopoštovanja i poverenja, što se može odraziti na druge odnose i na kraju ugroziti njihovo blagostanje. 

Ovaj tekst nije zamena za psihoterapiju. Ukoliko vam je potrebna terapijska pomoć, obratite se na email adresu al.radevic@gmail.com .  Svrha ovog teksta je da pruži više informacija o  raznim psihološkim temama.  Primeri klijenata su zmišljeni kako bi se sačuvala privatnost. Ukoliko vam je potrebna literatura na ovu temu slobodno mi se obratite, doduše na Engleskom je.

https://www.instagram.com/psihoterapija.aleks_radevic/

Posted on

Marta kao “Stalker”

Jako puno ljudi je u poslednje vreme podelilo da gledaju Netfliksovu seriju – Baby Rindeer. Često mislimo da se takve stvari događaju samo javnim ličnostima ali je verovatno prisutnije u našem okruženju više nego što mislimo. Možda ste imali nekog bivšeg partnera ili partnerku koji je nakon raskida dolazio-la ispred vaše zgrade i čekao-la vas samo da vam kaže kako vas još uvek voli. U ovoj seriji ne možemo da vidimo dinamiku kojom je Marta postala stalker ili progonitelj ali možemo da vidimo razornu moć koju jedno takvo ponašanje ima na život žrtve.  

Prema Alanu Underwoodu ostoji pet tipologija proganjatelja: odbačeni proganjatelj, ogorčeni proganjatelj, proganjatelj koji traži intimnost, nespretni udvarač i predator. U seriji je teško odrediti pod koju vrstu spada Marta; ona pokazuje karakteristike i proganjatelja koji traži intimnost i nespretnog udvarača. U širem smislu, ove dve vrste se grupišu kao “tragači za vezom”. 

Osoba koja traži intimnost je osoba vođena željom da stvori vezu s nekim, ali često ne poseduje potrebne socijalne veštine. Ponekad, uprkos svim suprotnim dokazima, veruju da su već u vezi sa nekim, a često ciljaju na javne ličnosti. Takvo ponašanje obično je posledica deluzijskog poremećaja, zbog čega u tim slučajevima težimo da takve osobe uputimo na bolničko lečenje, jer je njihovo ponašanje uslovljeno mentalnim oboljenjem. 

Tip nespretnog udvarača obično je mlađi – njihovo ponašanje počinje u ranim dvadesetim, dok se osamostaljuju i uče kako da uspostavljaju odnose. Ovakvo ponašanje karakteriše nedostatak socijalnih veština i razumevanje šta je socijalno prihvatljivo. Ne primećuju znakove da druga strana nije zainteresovana i često se ponašaju na načine koji su socijalno neprihvatljivi i mogu uplašiti ljude. 

Svi proganjatelji traže smisao. Žele uspostaviti vezu, ali im nedostaju konvencionalne veštine za to, pa se ponašaju na način za koji misle da će im pomoći da upravljaju svojim emocijama i kontrolišu reakcije drugih. Misle da mogu promeniti ponašanje drugih svojim postupcima. Tipična izjava koju bi mogli reći žrtvi je: „Da si bio/bila u vezi samnom, ne bih morao/morala ovo da radim“, ili „Ne bih se ljutio/ljutila da nisi rekao/rekla te stvari“. 

Proganjatelji su slepi na odbijanje. Više su zainteresovani za funkciju koju njihovo ponašanje ima za njih, nego za negativni uticaj na druge.  Njihova usamljenost može biti toliko izražena da činjenica da su dobili odgovor na poziv i stupili u neki oblik razgovora, bez obzira na to koliko negativan, znači više od jasnog odbijanja. Mogu čak i reinterpretirati ponašanje žrtve, govoreći sebi: „Pa, dovoljno ti je stalo da mi kažeš da odem, možda je to znak da si još zainteresovan/a?“ U takvom stanju emocionalne uznemirenosti, spremni su na sve da ublaže bol: koriste žrtvu kao spoljni mehanizam za suočavanje. To je kruto, nekorisno i štetno kako za njih tako i za žrtvu, ali oni to vide kao način za olakšanje boli. 

Kajanje ih neće zaustaviti. Iako  Osobe s deluzijskim poremećajima često izlaze iz akutne faze i mogu priznati: “Sada shvatam da nisam razmišljao o uticaju na drugu osobu, sve je bilo o meni i mojim unutrašnjim problemima.” Drugi, poput ogorčenog tipa, možda nikada neće doći do te faze i uvek će biti ubijeđeni da su bili u pravu. 

Međutim, razvoj osećaja kajanja nije efikasan način za zaustavljanje njihovog ponašanja. U tretmanu ne tražimo znakove žaljenja, već dokaze da su prestali da se ponašaju na štetan način. To se postiže razvijanjem novih, pozitivnijih alata za suočavanje sa nevoljom i upravljanje emocijama. 

Osobe koje proganjaju često su imale problematične veze u životu, što može poticati iz ranih iskustava, iz ranih relacionih odnosa. To može dovesti do očekivanja koja su možda nerealna ili neuravnotežena.  

 Kada se suoče s određenim stresom u životu, neki ljudi ne mogu adekvatno da se nose sa situacijom te počinju da se upuštaju u nametljiva ponašanja prema drugima kako bi se nosili sa svojim izazovima. 

Često osoba ne razume svoja osećanja i šta ih pokreće. U tretmanu ih učimo da bolje razumeju sebe i načine kako da zdravo procesuiraju emocije. Takođe razmatramo kako njihovo ponašanje utiče na njih same, te ih podstičemo da budu fleksibilniji u razmišljanju kako bi promenili svoje obrasce ponašanja. 

#mentalnozdravlje #popularnakultura #poppsihologija #onlineterapija  

Web: https://wordpress.com/home/psihoterapijskoputovanje.com

Instagram: https://www.instagram.com/psihoterapija.aleks_radevic/

Facebook: https://www.facebook.com/profile.php?id=100063635003019

Kontakt: Viber +1(619)874-8184

Ovaj tekst nije zamena za psihoterapiju. Ukoliko Vam je potrebno savetovanje obratite se na email al.radevic@gmail.com 

Posted on

Lenjost ili Odlaganje?

Odlaganje nečega, definisano je kao čin odugovlačenja. Sa druge strane, lenjost je dobrovoljno odlučivanje da se ne ulaže energija u završetak nečega. Iako zvuče slično, odlaganje i lenjost nisu isto. Da li ikada napravite listu obaveza i osećate se psihički paralizovano kada dođe vreme da počnete?

Kada odlučite da odložite zadatak, doživljavate kratak period olakšanja. Ovo olakšanje je ono što vas motiviše da odugovlačate. Na primer, imate gomilu veša koji treba da složite i opeglate i umesto to da rešavate kako se pojavljujete, ostavljate za sutra ili za vikend. Kada dođe vikend budete preplavljeni vremenom koje treba da potrošite na tu obavezu.  

 Međutim, što više odlažete zadatke, to je teže zapravo uhvatiti se u koštac sa njima. Što je zadatak veći, zastrašujući i komplikovaniji, to je lakše odložiti i ignorisati. Ova izbegavanja dovode do kontinuiranog ciklusa kratkoročnog osećaja olakšanja. Međutim, privremeno olakšanje koje doživljavate od odgađanja veoma je kratkog veka jer samo odlažete neizbežno. Nada je da će se, ako dovoljno dugo odlažete, zadatak nestati. Kao što znate, to se nikada stvarno ne događa. Zadatak vas uvek čeka i sada je prilično preplavljujuć.  

Bihejvioralna terapija je vrlo zgodna za ove kreativne adaptacije. Posao se razloži na male korake i obavljaju se tako da se ne pojavljuju velike količine anksioznosti.   Možda su vas nastavnici, prijatelji ili članovi porodice nazivali lenjim ili lenjom, ali u stvarnosti imate problema da završite stvari. 

Drugima može izgledati kao da vam nije stalo do zadatka koji treba obaviti. Međutim, u stvarnosti, provodite puno vremena razmišljajući o tome. To na kraju uzrokuje osećaj stida i krivice, što pokreće ciklus odlaganja.  Kada se uvuku sram i krivica, postaje nemoguće završiti zadatke. Da biste se borili protiv toga, počnite tako što ćete biti ljubazni, ohrabrujući i pozitivni prema sebi. 

Nekoliko smernica koje mogu da smanje sprečavanje odlaganja: 

  • Razbijte zadatke na male korake. 
  • Postavite realne ciljeve prilikom pravljenja liste obaveza. 
  • Odbacite savršenstvo. U redu je praviti greške. 
  • Preduzmite jedan mali korak ka postignuću. Jedan korak je bolji od nikakvih koraka. 
  • Pripremite se za uspeh. 
  • Mudro upravljajte svojim vremenom, npr. koristite tajmer na telefonu kako biste pomogli. 
  • Koristite papirni ili digitalni planer s ugrađenim vremenskim blokovima. 
  • Zatražite pomoć za organizaciju ako je to područje u kojem se borite. 
  • Učinite zadatke ugodnijim, npr. slušajte muziku dok čistite. 
  • Budite odgovorni. 
  • Pauzirajte i napunite se energijom kad je potrebno. 
  • Identifikujte prepreke ili smetnje. 
  • Počnite sa najzahtevnijim zadatkom prvo. Završite ga odmah! 
  • Kontrolišite svoje impulse i razumite ih.  
  • Razmislite o bilo kojem uspehu i dajte sebi zasluge.  
  • I možda za kraj i najvažnije –Ne potcenjujte parcijalna postignuća! 

#mentalnozdravlje #psihoterapija #onlineterapija #lepotaizdravlje #lenjost #prokrastinacija #odlaganje  

Web: https://wordpress.com/home/psihoterapijskoputovanje.com 

Instagram: https://www.instagram.com/psihoterapija.aleks_radevic/ 

Facebook: https://www.facebook.com/profile.php?id=100063635003019 

Kontakt: Viber +1(619)874-8184 

Ovaj tekst nije zamena za psihoterapiju i njegova uloga je informativnog karaktera. Uživajte u buđenju svesnosti.