Tag: psihoterapijauamerici

Posted on

PANIČNI NAPAD: Šta nam telo poručuje?

Panični napadi postaju sve učestaliji problem savremenog društva, a prema istraživanjima, oko 2-3% ljudi u svetu doživljava panične napade, najčešće između adolescencije i srednjih tridesetih godina. Ovaj problem može značajno uticati na kvalitet života pojedinca, ali kroz razumevanje telesnih signala i terapijski rad moguće je postići značajna poboljšanja. U ovom tekstu istražićemo kako telo komunicira kroz panične napade, kao i terapijski pristup za njihovo prevazilaženje.

Šta je Panični Napad?

Panični napadi se manifestuju kroz intenzivne fizičke simptome – lupanje srca, osećaj gušenja, vrtoglavicu i osećaj gubitka kontrole. Ovi simptomi često izgledaju kao ozbiljan zdravstveni problem, ali su zapravo telesni odgovor na emocionalni stres. Klijentkinja bi mogla reći: „Jednom sam se vozila autobusom i iznenada osetila da ne mogu da dišem, srce mi je jako lupalo i imala sam osećaj da ću se onesvestiti.“ Ovaj osećaj može biti toliko zastrašujuć da osoba počinje da izbegava mesta i situacije u kojima se napad dogodio, a sa vremenom gubi poverenje u svoje telo.

Statistike o Učestalosti Paničnih Napada

Prema istraživanjima Svetske zdravstvene organizacije (WHO), oko 264 miliona ljudi širom sveta pati od anksioznih poremećaja, a panični napadi su jedan od najozbiljnijih oblika ovih poremećaja. Mnoge osobe počinju da izbegavaju mesta gde su napadi počeli, poput javnog prevoza, tržnih centara ili čak posla. Oko 36% ljudi sa paničnim poremećajem izjavljuje da su prošli kroz hitnu medicinsku pomoć pre nego što su dobili tačnu dijagnozu.

Šta Nam Telo Poručuje Tokom Paničnih Napada?

Naše telo kroz simptome paničnih napada šalje važne signale o unutrašnjem stanju, često izazvane nesvesnim emocijama. Evo šta telo može da poručuje:

  1. „Preopterećen/a sam“: Telo signalizira da je previše stresa u svakodnevnom životu, bilo da je to zbog posla, odnosa ili ličnih očekivanja.
  2. „Mislim da sam u opasnosti“: Kada osećamo percipiranu opasnost, kao što je vožnja u gužvi, telo reaguje kao da je stvarno ugroženo, aktivirajući simpatički nervni sistem i stvarajući osećaj panike.
  3. „Moje emocije i telo nisu usklađeni“: Neprocesuirane emocije poput tuge ili besa mogu dovesti do tjelesnih simptoma panike, a ključ je prepoznati i imenovati te emocije.
  4. „Moram da usporim i obratim pažnju“: Panika može biti način na koji telo traži da usporimo, da se odmorimo ili da smanjimo svakodnevni stres.
  5. „Postoji nerešena emocionalna napetost“: Panični napadi često ukazuju na potisnute emocije koje nisu obrađene. Razgovor o ovim emocijama sa terapeutom može smanjiti njihov intenzitet.

4 Faze Terapijskog Pristupa Paničnim Napadima

U radu sa osobama koje doživljavaju panične napade, terapeuti često prolaze kroz četiri ključne faze. Ovaj proces pomaže klijentima da razumeju svoje simptome i da ponovo izgrade poverenje u svoje telo.

1. Razumevanje da su telesni simptomi reakcija na strah

Prva faza je edukacija klijenta o tome da su fizički simptomi paničnog napada zapravo odgovor tela na preteran strah, a ne znak ozbiljne bolesti. Kroz vežbe sa terapeutom, klijent uči kako da prepozna ovaj obrazac.

2. Razumevanje usamljenosti

Panični napadi često su povezani sa osećajem izolacije. Mnoge osobe koje pate od panike osećaju se previše samostalnim, a napad ih podseća da im je potrebna podrška. U ovoj fazi, klijent istražuje osećaj usamljenosti i kako stvoriti dublje veze sa drugima.

3. Formiranje novih mreža pripadanja

Terapeut pomaže klijentu da razvije nove odnose ili ojača postojeće, kako bi se smanjio osećaj izolacije. Ova mreža pripadanja omogućava klijentu da se oseća manje usamljenim tokom izazova.

4. Razumevanje separacije

Učeći o prirodi separacije, klijent razume da, iako smo fizički odvojeni od nekih ljudi ili situacija, i dalje pripadamo većem društvenom sistemu. To pomaže u prevazilaženju straha od gubitka kontrole ili izolacije.

Tehnike Disanja za Upravljanje Paničnim Napadima

Jedna od najefikasnijih tehnika za upravljanje paničnim napadima je kontrolisano disanje. Kada osećate da dolazi napad panike, možete isprobati sledeće korake:

  1. Usmerite pažnju na disanje: Sedite ili stojte udobno, zatvorite oči ako je moguće, i fokusirajte se na svoj dah. Pokušajte da dišete kroz nos i brojite do četiri prilikom udisanja.
  2. Izdišite polako: Izdišite kroz usta polako, brojeći do šest. Ponavljajte ovaj obrazac disanja nekoliko minuta dok ne osetite da se telo polako smiruje.
  3. Koristite tehniku ‘4-7-8’: Udahnite na nos četiri sekunde, zadržite dah sedam sekundi, a zatim polako izdišite osam sekundi. Ovo će pomoći da se smanji aktivacija simpatičkog nervnog sistema i umanji osećaj panike.

Niste Sami: Potražite Pomoć

Ako se suočavate sa paničnim napadima, važno je znati da niste sami. Stručna pomoć terapeuta može biti ključna u procesu ozdravljenja. Redovno vođenje dnevnika o stresnim situacijama, kao i rad sa terapeutom na tehnikama disanja, može vam pomoći da povratite kontrolu nad svojim životom.

Kontaktirajte nas za podršku
Ako osećate da vam je potrebna pomoć, slobodno me kontaktirajte na mejl al.radevic@gmail.com .

Posted on

Razumevanje otuđenosti u porodici

Verujem da  tema otuđenosti  ima i kulturološki aspekt. Do sada nisam upznala neku kulturu koja se svoje dece odricala i preko novina zbog toga što se ne slažu sa svojim roditeljima. Neretko na terapiji ili u privatnom životu čujemo da su se ljudi odaljili i jednostavno prestali da komuniciraju. Svaka familija ima primer da su otac i sin prestali da razgovaraju, da majka i ćerka više ne pričaju, da se braća ne čuju. Svakodnevnica pokazuje da se takve stvari dešavaju vrlo često. Roditelji se pitaju da li će nakon nekoliko godina ćutnje napokon čuti svoje dete, ili da li će upoznati svoje unuke (ukoliko ih imaju).  

M. (42god) živi već dvadeset godina u inostranstvu. Tokom godina njegov otac je uticao na mnoge njegove odluke. M.  je u nekom trenutku odlučio da promeni posao i odlučio da preuzme rizik i da se oproba u nečemu što je malo zahtevnije. Otac je tad odlučio da više ne razgovara sa svojim sinom jer ga “nije poslušao”.  

S.  (34god), godinama unazad živi sa svojim roditeljima. Roditelji od S. su sticajem okolnosti saznali da je on gay. S. je ubrzo nakon toga našao devojku i počeo da živi sa njom. Cela porodica je prestala da razgovara sa njim jer devojka po njihovom mišljenju nije bila adekvatna za S. i da je bila sa njim samo zbog novca.  

Šta je ta otušenost i zašto nam se desi? U terapiji sam viđala razne “razloge” zbog kojih klijenti ne žele više da razgovaraju sa članovima porodice.  Porodična otuđenja se dešavaju kada se bar jedan član porodice počne udaljavati od drugog zbog dugotrajnog negativnog odnosa. Iako roditelji često kažu da vole svoju decu bezuslovno, to nije uvek slučaj, pa je ponekad logično da odraslo dete prekine kontakt sa jednim ili oba roditelja. Iako su iskustva koja navode ljude da se udalje bolna, sam proces otuđenja takođe je veoma neprijatan. Otuđenje između dva člana porodice obično se odvija tokom dužeg perioda i  kada zaista dođe do toga neki članovi porodice budu zatečeni. Otuđenje je posebno teško prihvatiti jer nema predvidljiv ili unapred određen ishod, niti jasno definisan kraj. „Smrt člana porodice,“ objašnjava ona, „ne utiče na samopoštovanje ili osećaj sopstvene vrednosti na način na koji to čini otuđenje“, kaže terapeutkinja Kyle Agllias.  

Uzroci otuđenja 

Uzroci otuđenja mogu uključivati zlostavljanje, zanemarivanje, izdaju, maltretiranje, nelečene mentalne bolesti, nedostatak podrške, destruktivno ponašanje, zloupotrebu supstanci. Često se dešava da roditelji ne prihvataju seksualnu orijentaciju deteta, izbor supružnika, rodni identitet, religiju ili političke stavove. U anketi među mladim odraslim osobama, oko 17 procenata njih je iskusilo otuđenje, češće sa svojim očevima. 

Jedna, ne tako česta otuđenost je od braće i sestara. Braća i sestre navode razne uzroke otuđenja, uključujući maltretiranje, fizičko ili verbalno emocionalno zlostavljanje, nedostatak zajedničkih interesovanja, rivalstvo za roditeljsku pažnju ili takmičenje uopšte. Međutim, ovi odnosi su najčešće pozitivni ili neutralni.  

U proseku, otuđenje traje oko devet godina. Za majke više od pet godina, dok za očeve traje više od sedam godina. Takođe, odrasla deca češće prekidaju odnose sa majkama nego sa očevima. Ove statistike i vremenski okviri pojavljuju se u raznim istraživanjima o otuđenju između roditelja i odrasle dece. Međutim, ništa nije konačno. Koliko će otuđenje trajati zavisi od vas, vašeg otuđenog člana porodice, spoljnog pritiska i protoka vremena. 

I ne zaboravite, odrasla deca su odrasli, a ne deca. 

Kako obnoviti prekinute veze? 

Često roditelj oseća da ga je dete prekinulo odnos,  bez potpunog razumevanja uzroka sukoba. Iako je komunikacija ključna za rešavanje nesuglasica, to može biti teško kada vam je dete blokiralo sve pozive i nestalo bez traga. Otuđenja ne traju zauvek. Ako se nadate da okončate otuđenje, nemojte gomilati bes na bes. To je neproduktivno.  

  • Pružite ruku svom detetu, obavestite ga da ste tu da ga podržite. 
  • Ručno pisano pismo ili kratak glasovni zapis je najbolji način. 
  • Ako se komunikacija obnovi, slušajte bez odbrane. 
  • Nemojte moliti ili preklinjati. 
  • Slušajte sa saosećanjem. 
  • Priznajte svoj doprinos problemu, izvinite se. 
  • Ako vas dete isključi iz života, potražite terapiju i podršku. 

Osoba koja je otuđena, odnosno “crna ovca” porodice može da se nosi sa najrazličitijim izazovima. Prekid odnosa može imati dalekosežne posledice na nečiji život i identitet, stvarajući jedinstven oblik tuge dok otuđeni tuguju za živima. Otuđeni često imaju dugotrajne poteškoće u prilagođavanju, prihvatanju i razumevanju svojih gubitaka. Oni često pate od gubitka samopoštovanja i poverenja, što se može odraziti na druge odnose i na kraju ugroziti njihovo blagostanje. 

Ovaj tekst nije zamena za psihoterapiju. Ukoliko vam je potrebna terapijska pomoć, obratite se na email adresu al.radevic@gmail.com .  Svrha ovog teksta je da pruži više informacija o  raznim psihološkim temama.  Primeri klijenata su zmišljeni kako bi se sačuvala privatnost. Ukoliko vam je potrebna literatura na ovu temu slobodno mi se obratite, doduše na Engleskom je.

https://www.instagram.com/psihoterapija.aleks_radevic/

Posted on

Naslikaj svoje emocije

Ne morate biti umetnik da biste imali koristi od aktivnosti art terapije. Aktivnosti art terapije su posebno osmišljene tako da ih svako može raditi, bez obzira na svoje umetničke sposobnosti. A ko zna, možda ćete otkriti svog unutrašnjeg umetnika. 

Aktivnosti art terapije su odličan način da produbite svoje znanje o sebi. Kroz zabavne aktivnosti otkrijte šta vas pokreće i šta vas drži na mestu. Što je još važnije, podsetite se na svoju vrednost. 

Većina naših svakodnevnih problema mogla bi da se reši ako bismo samo bolje razumeli sebe. 

Za većinu ovih aktivnosti, potrebno vam je samo olovka i papir. Kako slikati emocije? Počnite tako što ćete izabrati svoj medij. Uzmite ono s čime se osećate najudobnije ili ono što imate pri ruci. Takođe možete koristiti različite medije. Na primer, možete kombinovati akvarele i markere. Samo se pobrinite da imate dostupne najmanje 3 boje. Uzmite list papira, deblji ili tanji u zavisnosti od medija koji ćete koristiti. 

Kada je sve spremno, obratite pažnju na to kako se osećate. Možda ćete se osećati nesigurno u vezi s tim kako treba da to uradite, ili ćete se osećati uzbuđeno zbog isprobavanja ove nove stvari. Šta god da osećate, pokušajte to preneti na papir. Ne razmišljajte o tome šta radite, ne birajte boje, jednostavno pustite svoje ruke da rade ono što žele. Ostavite svoj svesni um da počiva i dozvolite svom nesvesnom umu da se izrazi kroz vaše ruke. Ako vam neka reč ili rečenica padne na pamet, zapišite je. Možda ćete osetiti potrebu da promenite ruku ili zatvorite oči, uradite to. Radite sve što vam padne na pamet, bez razmišljanja, i posebno bez osuđivanja. 

Kada osetite potrebu da stanete, spustite olovku ili četkicu. To je to. Vaš rad je gotov. 

Kada završite sa slikanjem, posmatrajte kako se osećate. Samo posmatrajte, ne dajte nikakvo mišljenje ili presudu svojim osećanjima. Sada pogledajte svoj rad, ponovo bez osuđivanja, samo ga gledajte i obratite pažnju na misli koje vam dolaze na pamet dok ga posmatrate. Ako ste napisali neke reči, pročitajte ih i odvojite trenutak da razmislite o tome šta te reči znače za vas. 

Ponovite ovu aktivnost jednom nedeljno ili kada osetite jake emocije. I samo posmatrajte, bez presude. Ako zaista pustite svoje nesvesno da obavi posao, trebali biste otkriti svoje duboke misli, želje, strahove, i možda čak i blokade kojih niste bili svesni. 

Ovaj tekst nije zamena za psihoterapiju i ukoliko Vam je potrebno savetovanje obtatite se na mejl al.radevic@gmail.com. Takodje možete me svakodnevno pratiti na Instagramu gde se objavljuju i neki dodatni sadržaji.

Slika je preuzeta sa Pinteresta.

https://www.instagram.com/psihoterapija.aleks_radevic/