Pišem ovaj tekst kako bih skrenula pažnju na postojanje fenomena postporođajne depresije kod očeva. Može da se prepozna u rečenici “Pa šta ti je, nisi se ti porodio nego ja”, čime negiramo iskustvo partnera da razumemo da i njemu može da bude teško usled tranformacije porodične zajednice.  

Šta je postporođajna depresija kod očeva? 

Postporođajna depresija kod očeva je oblik depresije koji obično nastaje u prvih dvanaest meseci nakon rođenja deteta. Može se javiti i tokom trudnoće jer za neke očeve period trudnoće može biti stresniji od perioda nakon rođenja (Fletcher, 2006).  Postporođajna depresija kod očeva karakteriše sve uobičajene znake depresije, ali uzima u obzir jedinstveno psihičko iskustvo postajanja roditeljem.  Približno 10% očeva doživljava postporođajnu depresiju  a neka istraživanja ukazuju da se stopa može kretati između 4-25% novih očeva. Pojava depresije kod očeva je češća kada partnerka ima isti problem.  

Istraživanje roditelja koji očekuju prvo dete pokazalo je da je 13,3% očeva doživelo povećane simptome depresije tokom trećeg tromesečja trudnoće. Ovi očevi su češće bili stariji, nezaposleni, pod finansijskim pritiskom i muškarci koji su prošli kroz više stresnih životnih događaja od očeva koji nisu bili depresivni.  

Kako da znam da li imam postporođajnu depresiju kod očeva?  

Možda očinstvo nije ispalo onako kako ste zamislili i možda se osećate tužno, razdražljivo ili bespomoćno. 

Možete se osećati odvojeno od svoje porodice ili isključeno iz odnosa koji vaš partner ima s vašim bebom. 

Neki očevi kažu da se osećaju kao posmatrači dok majka i beba grade vezu. Trudnoća i rano brinuće se o bebi mogu se činiti kao “posao za žene” i možda ćete biti ohrabreni da se povučete, što vas može učiniti osećajem nevažnim. 

Niste sigurni da li se osećate depresivno? Ovo su neki od simptoma: 

• Nisko raspoloženje: plač, razdražljivost, iznenadni izlivi besa  
• Loš san (nevezano za obrasce sna bebe)  
• Promene u apetitu (prejedanje ili premalo jelo)  
• Niska motivacija  
• Misli o nanosu štete sebi, partnerki ili bebi 
• Drugi upozoravajući znaci Anksioznost (osećaj zabrinutosti) 
• Osećaj bespomoćnosti ili krivice   
• Problemi sa koncentracijom ili donošenjem odluka na posl 
• Štetno ponašanje u vezi sa zdravljem, kao što je povećana konzumacija alkohola ili cigareta  

Tri glavna prediktora postporođajne depresije kod očeva su: 

• Prethodno iskustvo depresije ili anksioznosti u drugom periodu života  
• Vaša partnerka ima postporođajnu depresiju 
• Bili ste depresivni tokom antenatalnog perioda

Postporođajna depresija kod očeva takođe je povezana sa:  

• Niskim nivoom zadovoljstva u vezi  
• Nezaposlenost  
• Starijom dobi  
• Finansijskim stresom  
• Stresnim događajem u poslednjih šest meseci  
• Osećajem da očinstvo nije ono što ste očekivali  
• Nedostatkom socijalne podrške  
• Lošom komunikacijom između roditelja  
• Nedostatak veze sa bebom  
• Osećajem isključenosti iz veze majka-dete  
• Nenamernom/nepoželjnom trudnoćom 
• Komplikacijama tokom porođaja   

Koji su faktori koji štite očeve tokom trudnoće od razvoja postporođajne depresije?  

Danas se od muškaraca očekuje da budu više uključeni u život svoje bebe, ali i da zadrže tradicionalnu ulogu hranitelja. Dugi radni sati mogu rezultirati manje vremena provedenog sa bebom. To može stvoriti ogroman pritisak na očeve koji se osećaju rastrzano između provođenja vremena sa svojom bebom, podrške svojoj partnerki, ispunjavanja zahteva poslodavca i plaćanja računa. 

Zato postporođajna depresija nije jedinstvena za žene koje rađaju; muškarci takođe prolaze kroz svoju psihosocijalnu transformaciju. 

Šta je postporođajna depresija kod očeva? 

Postporođajna depresija kod očeva je oblik depresije koji obično nastaje u prvih dvanaest meseci nakon rođenja deteta. Može se javiti i tokom trudnoće jer za neke očeve period trudnoće može biti stresniji od perioda nakon rođenja (Fletcher, 2006).  Postporođajna depresija kod očeva karakteriše sve uobičajene znake depresije, ali uzima u obzir jedinstveno psihičko iskustvo postajanja roditeljem.  Približno 10% očeva doživljava postporođajnu depresiju  a neka istraživanja ukazuju da se stopa može kretati između 4-25% novih očeva. Pojava depresije kod očeva je češća kada partnerka ima isti problem.  

Istraživanje roditelja koji očekuju prvo dete pokazalo je da je 13,3% očeva doživelo povećane simptome depresije tokom trećeg tromesečja trudnoće. Ovi očevi su češće bili stariji, nezaposleni, pod finansijskim pritiskom i muškarci koji su prošli kroz više stresnih životnih događaja od očeva koji nisu bili depresivni.  

Ovo su samo neki od razloga zašto vaše dete ima koristi od odnosa sa vama. Ovaj jedinstveni odnos podstiče pozitivan emocionalni razvoj deteta. Međutim, kada je otac depresivan, to ima suprotan efekat. Deca depresivnih očeva su sklonija razvoju problema u upravljanju emocijama i hiperaktivnosti, posebno kod dečaka. 

Ova informacija nije namenjena da vas tereti osećajem krivice, već jednostavno ukazuje na to da očevi takođe imaju važnu ulogu. Vi ste značajna figura u životu vašeg deteta i partnerke, i ne treba da oklevate u traženju pomoći. 

Kako mogu bolje da se nosim kao otac? Postoje mnogi načini na koje možete upravljati depresijom. Evo nekoliko predloga: 

• Povećajte podršku: Razgovarajte sa partnerkom, prijateljima ili kolegama. 
• Provedite kvalitetno vreme sa bebom: Budite više uključeni i angažovani. U redu je ako vaša beba plače za majkom. Ako istrajete, vaša beba će s vremenom naučiti da se oseća sigurno i da vam veruje. 
• Razgovarajte sa drugim očevima: Pridružite se grupi očeva ili onlajn zajednici gde ćete se osećati shvaćeno i podržano tokom ovog velikog životnog prelaza. 
• Potražite stručnu pomoć: Razgovarajte sa svojim lekarom ili psihologom. 

Kada treba potražiti stručnu pomoć?  

Često očevi ne znaju gde da pronađu resurse u vezi sa depresijom u postpartum periodu. Veći deo informacija usmeren je ka ženama i majkama. Depresija očeva se jednostavno ne raspravlja dovoljno, pa muškarcima može biti teško da se obrate društvenoj podršci i zdravstvenim profesionalcima. 

Ukoliko se ne osećate dobro, brinete se zbog negativnih misli, osećate se udaljeni od partnerke i bebe, ili imate suicidalne misli, tada se visoko preporučuje da potražite stručnu pomoć. Ponekad može biti teško tražiti pomoć jednostavno zato što se osećate slabo u energiji i motivaciji, ili se brinete da ćete biti osuđivani, ali zdravstveni profesionalci su obučeni da procene vašu situaciju i ponude odgovarajuće opcije lečenja. 

Cilj ovog teksta je informisanje javnosti I nije zamena za psihoterapiju. Ukoliko ste propoznali neki od simprtoma ( više od 5 simptoma) potražite savet stručnjaka ili se javite  javite psihijatru.  

Ukoliko ste zainteresovani za saradnju, možete se javiti na mejl al.radevic@gmail.com . 

IG: https://www.instagram.com/psihoterapija.aleks_radevic/ 

Photo: https://www.susanstange.com/ 

 
#mentalnozdravlje #depresija #postpartum #porodica #gestaltterapija #onlineterapija #psihoterapija 

Literatura:  

1. Fletcher, R.J., Matthey, S., and Marley, C.G. (2006). Addressing depression and anxiety among new fathers. Medical Journal of Australia. 185(8), 461-463. 

2. Fletcher, R., Feeman, E., Garfield, C., and Vimpani, G. (2011). The effects of early paternal depression on children’s development. The Medical Journal of Australia. 195(11/12), 685-689). 

3. Edward, K.L., Castle, D., Mills., C., Davis., and Casey, J. (2015). An integrative review of paternal depression. American Journal of Men’s Health. 9(1) 26-34. 

4. Kumar, S.V., Oliffe, J.L., and Kelly, M.T. (2018). Promoting postpartum mental health in fathers: Recommendations for nurse practitioners. American Journal of Men’s Health. 12(2), 221-228. 

5. Da Costa, D., Zelkowitz, P., Dasgupta, K., Sewitch, M., Lowensteyn, I., Cruz, R., Hennegan, K., and Khalife, S. (2017). Dads get sad too: Depressive symptoms and associated factors in expectant first-time fathers. American Journal of Men’s Health. 11(5), 1376- 1384. 

Majčinstvo je proces koji traje od ideje da se bude roditelj pa sve do kraja života. Trudnoća i rani period roditeljstva često su vreme kada osoba razmišlja o svom iskustvu roditeljstva. Mnoge žene u trudnći razmišljaju kako su bile odgajane I u tom trenutku donose svoje buduće roditeljske odluke.  

Ovaj tekst se bavi pitanjem, šta je sa majkama koje su na neki način ostale bez svojih majki I kako to iskustvo utiče na razumevanje roditeljstva. Kvalitativna studija koja mi služi kao referentni okvir za ovaj rad je objavljena u Infant Mental Health Journal https://onlinelibrary.wiley.com/doi/epdf/10.1002/imhj.22059 . Postoje ograničenja ove studije tako da je bitno da I zaključke posmatramo u tom svetlu. To su kvalitaltivna studija, mali uzorak I to što su majke već bile učesnice u nekim vidovima edukativnih intervencija.  

Većina majki u studiji znale da će roditeljstvo biti teško, ali ne I u kojoj meri to može da bude zahtevno.  Vođene strahom od isustva sa svojim majkama, trudile su se da budu savršeni roditelji. Učesnice su prošle kroz kvalitativne intervjue, a analizom podataka identifikovane su tri glavne teme: postajanje majke, gubitak i tugovanje I ispravljanje prošlosti. 

Rođenje majke 

Ova tema vezuje se za transformišuću prirodu majčinstva. Sve učesnice su spoznale proces transformacije kroz dve dimenzije, dubinu promene I trajanje tranformacije.  

“Jednom kada postanete majka, nikada nećete prestati biti majka.”  

Nova uloga majčinstva dala je I nov način da se sagleda sopstveno detinjstvo. Učesnice su izveštavale o razumevanju teškoća svojih majki, saosećanju prema majci, ali i osećaju bola i izazova odsustva bliskosti sa majkom. Nekim učesnicama ovog istaživanja je odsustvo majke dalo osećaj veće rezilijentnosti.  

Zanimljiva podtema koja se pojavila u istraživanju bila je da su, iako su učesnice priznale izazove majčinstva, istovremeno iznosile i pozitivne izjave. Na primer, “Teško je, ali volim svoje dete.” Ova izjava je tumačena kao “zaštita mita majčinstva”, jer postoji nelagoda od ambivalentnim osećanja. Možda zbog straha da će ih videti kao svoje majke. 

Gubitak i tugovanje 

Priznavanje “majčinske praznine” govori o emocionalnoj odsutnosti majke koja možda i dalje fizički postoji u njihovim životima. Postojala je želja za majkom, čak i kad su znale da se njihove emocionalne potrebe ne mogu ispuniti. A zatim je tu I svest o odsutnosti bake za njihovu decu a emocije koje boje ovo iskustvo su bes I tuga.  

Kako bi mogle da kontrolišu tugu I ljutnju koja je nastala odsustvom majki u ranom detinjstvu ove žene su postavile čvrste granice. To se može videti u izjavama poput “Držim mamu na distanci.” I dok su mnoge žene imale podršku od majki svojih supruga, postojale su konfliktne emocije oko zahvalnosti za podršku, ali i osećaj stida zbog preterane potrebe za njima. 

Ispravljanje prošlosti 

Takođe je ispitivana I transgeneracijska trauma. Ovaj segment istraživanja je pokazao da postoji strah usled opterećenosti pretkinja nekim problemima u mentalnom zdravlju. Taj osećaj na neki način stvara teret kod novih majki I imaju želju da isprave prošlost. Želja da nikada ne dopuste svojoj deci da se osećaju poput njih i nedostatak modela ‘dovoljno dobrog roditelja’. Ova želja je vodila ka teškoći tolerisanja nepoželjnog ponašanja kod sopstvene dece.  

#psihoterapija #onlineterapija #mentalnozdravlje #gestaltterapija #porodica #trudnoća #trauma #perinatalnapsihologija #postpartum

Ovaj tekst ima informativni karakter i nije zamena za psihoterapiju.

Ukoliko Vam je potrebna podrška možete se obratiti na mejl al.radevic@gmail.com.

Instagram: https://www.instagram.com/psihoterapija.aleks_radevic/

Ovaj tekst objavljujem u cilju podizanja svesti da depresija kod beba postoji. Bebe su duboko osetljive na dešavanja u svom okruženju i depresija kod njih se javlja kao reakcija na depresiju odrasle osobe u okruženju. Na ovaj tekst me inspirisao jedan od značajnih eksperimenata u perinatalnoj psihologiji poznat kao “Still Face” od Tronicka. Prvi deo eksperimenta je kako beba reaguje na lice majke koje se smeje I koja je u odnosu sa bebom dok je drugi deo eksperimenta je bebina reakcija na mamu sa hladnim izrazom lica koja je zanemaruje . Link u nastavku: https://www.youtube.com/watch?v=f1Jw0-LExyc 

Ovi tekstovi nisu zamena za psihoterapiju I ukoliko vam je potrebna pomoć obratite se stručnom licu. 

Depresija kod beba 

Depresija može uticati na ljude svih uzrasta, od malih dece do starijih osoba. Međutim, što se tiče beba, postojala je dugotrajna zabluda da su previše male da bi doživelie depresiju ili znali šta se dešava oko njih. Međutim, istraživanja u ovoj oblasti, posebno u vezi s postporođajnom depresijom i njenim uticajem na bebe i malu decu, sugerišu drugačije. 

Nažalost, kada majka postane depresivna, to može uticati i na njenu bebu. 

Šta se dešava s odnosom majka-beba kada majka doživljava perinatalnu depresiju? 

Prvo, pogledajmo kako depresija može uticati na način na koji majka komuniciraju sa svojom bebom. Ona može: 

• Manje uspostavljati kontakt očima s bebom. 
• Govoriti tiho, monotonim tonom. 
• Njena stopa govora može biti sporija, ili može manje govoriti nego inače. 
• Može biti sporija u odgovorima. 
• Manje je verovatno da će oponašati zvukove koje beba pravi ili ponavljati zvukove koje beba proizvodi. 
• Možda neće imati snage da reaguje ili da se uključuje u brigu o bebi uopšte. 

Bebe na najranijem uzrastu komuniciraju preverbalno I korz sistem pokreta, pogleda, senzacija celim telom. Čak i bebe od četiri nedelje starosti angažuju se u kompleksnoj komunikaciji s odraslima u svom okruženju. Pošto beba ne može da dohvati stvari ili se kreće, veći deo komunikacije u tih prva tri meseca dešava se u interakcijama lica sa osobama koje se brinu o njima. 

Šta se dešava kada se beba kontinuirano suočava s depresivnom majkom? 

Kada su izložene kontinuiranim negativnim emocionalnim stanjima, bebe mogu takođe razviti negativna emocionalna stanja. Možda negativno I nije najbolji termin da se opiše ovo stanje ali je jedini koji govori o posledicama u ovakvom odnosu.. Generalno, bebe mogu postati neregulisane na emocionalnom i fiziološkom nivou, uključujući poremećaje spavanja i budnosti I hranjenja. 

U studiji koja je uporedila novorođenčad depresivnih majki i novorođenčad majki bez ovog problema u roku od 24 sata od rođenja, novorođenčad depresivnih majki češće su imala manje mišićnog tonusa, manje vitalnosti, bila su razdražljivija i tromija tokom pregleda koristeći Brazeltonov neonatalni test. 

Znakovi depresije kod beba 

Znakovi koji ukazuju na to da beba može biti depresivna uključuju: 

• Problemi sa spavanjem: Bebe mogu imati teškoće s uspavljivanjem, često se buditi tokom noći ili prekomerno spavati tokom dana. 
• Problemi s hranjenjem: Bebe mogu izgubiti apetit ili pokazati nedostatak interesovanja za hranu. 
• Odvajanje: Bebe mogu postati manje responsivne ili manje interaktivne s osobama koje se brinu o njima i manje pokazivati interesovanje za svoje okruženje. 
• Prekomerno plakanje: Iako je plakanje normalan deo razvoja bebe, prekomerno plakanje može biti znak problema kod bebe. 
• Kašnjenje u razvoju: Bebe mogu pokazivati kašnjenje u fizičkom ili kognitivnom razvoju u poređenju s drugim bebama istog uzrasta. 

Važno je napomenuti da nisu sve bebe koje ispoljavaju ove znakove nužno depresivne. Bebe prolaze kroz različite faze razvoja, a neke mogu biti osetljivije ili zahtevnije od drugih. Bebe takođe dolaze na svet s vlastitim temperamentom, što takođe može doprineti riziku za postporođajnu depresiju. 

Još jedan pokazatelj da li je beba u depresivnom stanju je način na koji beba interaguje s drugim ljudima. U studiji koja je obuhvatala 26 beba uzrasta od 3 do 6 meseci, a koje su snimane tokom međusobnih interakcija sa roditeljima, utvrđeno je da bebe bolje interagiraju sa nedepresivnim ocem u poređenju sa depresivnom majkom. To bi moglo ukazivati na to da negativna emocionalna stanja možda ne utiču na interakcije s drugim osobama koje se brinu o bebama. U toj studiji podaci ukazuju da nedepresivni očevi mogu “ublažiti” efekte perinatalne depresije na interakcije beba. 

Lečenje depresije kod beba 

Depresija u postporođajnom periodu i u detinjstvu leči se uz odgovarajuću podršku. Ovde je “mentalno zdravlje beba” od suštinskog značaja u postporođajnoj i dečijoj mentalnoj zdravstvenoj nezi. Ne zato što ciljamo da “lečimo” bebu od depresije, već zato što lečimo dijadu. Depresija bebe dešava se unutar odnosa s glavnim negovateljem. To je razlog zašto je važno uključiti bebu u terapiju, kad god je to moguće. 

Intervencije koje su usmerene na majku i bebu (ili roditelja i bebu) mogu biti od neprocenjive vrednosti za povećanje osetljivosti roditelja, usmerenosti prema bebi i kvaliteta interakcija. To se obično događa uz ciljano lečenje postporođajnih mentalnih bolesti, što može uključivati psihoterapiju i/ili lekove. 

#mentalnozdravlje #psihoterapija #gestaltterapija #onlineterapija #porodica #bebe #postpartum #depresija 

Illustration: https://www.artisticmoods.com/audrey-lee/ 

IG: https://www.instagram.com/psihoterapija.aleks_radevic/ 

Ukoliko ste zainteresovani za susret, obratite se na mejl al.radevic@gmail.com ili na Viber +38269014367.

Oko 30% trudnoća završi se spontanim pobačajem. Za neke žene, proces isceljenja nakon gubitka trudnoće dolazi kroz uspešnu narednu trudnoću. Međutim, za mnoge druge donosi pomešane emocije.

Osobama sa strane se može činiti da se bol briše s radošću zbog nove trudnoće. Ali to često nije slučaj. Naredne trudnoće nakon gubitka trudnoće mogu biti emocionalno turbulentno iskustvo za žene, kao i za njihove partnere. To može biti obeleženo anksioznošću, strahom, teškoćama u vezivanju za nerođenu bebu i intenzivnim osećanjem krivice.

Tuga nakon gubitka trudnoće

Tuga je jedinstvena za svaku osobu. Jedna žena možda neće osećati snažnu tugu zbog gubitka trudnoće, dok će druge možda biti progonjene njome mesecima ili godinama (ili više). Tuga može biti kompleksna kada je ispunjena osećajem krivice i traumom. Ona se ne nestaje samo zato što se žena ponovo trudna.

Kompleksno emocionalno iskustvo trudnoće nakon gubitka trudnoće

Trudnoća je jedinstveno iskustvo (čak i između različitih trudnoća), koje je novo i ponekad zastrašujuće za buduće majke. Trudnoća može imati mnoge preokrete, a većina žena doživljava različite emocionalne stanja tokom nje. Za žene koje su pretrpele gubitak trudnoće, naredne trudnoće mogu biti ispunjene kompleksnim emocijama, uključujući krivicu, anksioznost i osećaj odvajanja prema nerođenoj bebi.

Krivica

Zašto osećam sreću i krivicu istovremeno?

Krivica može proisteći iz osećaja da su učinile nešto loše tokom prethodne trudnoće, osećaja da je gubitak kazna (možda zato što nisu želele tu trudnoću), ili osećaja krivice koji su povezani sa srećom zbog nove trudnoće, ali i tugom zbog gubitka.

Postoji i dilema oko ponovne upotrebe stvari za bebu koje su bile kupljene i pripremljene za drugu trudnoću. Neke žene se mogu boriti s idejom držanja dve bebe u svojim mislima (i srcima) istovremeno.

Anksioznost

Da li će se opet desiti? Hoću li izgubiti i ovu bebu?

Anksioznost proizlazi iz straha. U trudnoći se ovaj strah odnosi na nepoznato i neizvesnost, i nemogućnost kontrole nad ishodom trudnoće. Anksiozno ponašanje može izgledati kao pokušaj kontrole ishrane, ponašanja, misli/emocija i drugih aspekata kako ne bi učinile “nešto pogrešno” u ovoj trudnoći. Žene mogu dovoditi u pitanje sve što su radile prošli put kako bi stekle neki nadzor nad ishodima ovaj put. One se mogu preokupirati ovim strahovima i postavljati sebi prepreke: “Ako samo pređem prvo tromesečje, biće u redu”, ali čak i kada dostignu taj cilj, ne osećaju se umireno.

Osećaj odvajanja od nerođene bebe

Ne mogu se vezati jer bih i ovu bebu mogla izgubiti.

Kada doživimo traumu i/ili gubitak, može preuzeti režim preživljavanja. Aktiviraju se mehanizmi odbrane kako bismo se zaštitili od daljnje boli i gubitka.

Vezivanje može biti narušeno zbog preokupacije anticipiranim gubitkom, ali takođe može biti komplikovano i željom žene da se zaštiti, očekivanjem najgoreg, osećajem krivice zbog radosti zbog ove bebe, vezivanjem za bebu koju su izgubile i borbom za mesto za sadašnju trudnoću.

U nekim slučajevima, buduća majka može potpuno poricati trudnoću i ne želeti da prizna postojanje bebe.

Pružanje sigurnog prostora za istraživanje bolnih emocija

Psihoterapija može pružiti ženama siguran prostor za istraživanje kompleksnosti emocija koje se javljaju tokom trudnoće nakon gubitka trudnoće. Ona omogućava budućim majkama da izraze svoje najdublje strahove i da ne budu osuđene. Potrebno je mnogo hrabrosti da žena kaže da se ne oseća vezano za nerođenu bebu zbog toga kako bi to moglo biti shvaćeno od strane prijatelja, porodice i kolega. Ali, obučeni stručnjak za perinatalni gubitak i/ili mentalno zdravlje novorođenčeta može pomoći ženama da identifikuju, prihvate i rade na višeslojnim emocijama tokom trudnoće.

Zaključne misli

Naredne trudnoće ne umanjuju bol gubitka. Ponekad strahovi ne popuštaju dok žena ne odmakne dalje u trudnoći nego pre, a za druge, to se ne dešava sve dok ne drže zdravu novorođenčad u naručju, kad mogu osloboditi bol, strah i krivicu.

#psihoterapija #onlineterapija #mentalnozdravlje #gubitak #porodica #onlineterapija

Blog: https://wordpress.com/view/psihoterapijskoputovanje.com

IG: https://www.instagram.com/

U poslednjih deset godina, usled oružanih konflikata, preko 2 miliona dece je poginulo, 6 miliona je sa fizičkim problemima, 20 miliona je bez krova nad glavom, a preko 1 milion je odvojeno od svojih staratelja. Trenutno je ta brojka još veća zbog trenutnih sukoba na Bliskom istoku i zbog rata u Ukrajini.  

Međunarodna zajednica je napravila korake u rešavanju problema sigurnosti, raseljenja i praćenja ljudskih prava, ali manje podrške stiže za psihosocijalne i obrazovne potrebe dece pogođene ratom. 

Veterani rata govore o slikama, zvucima i mirisima koji ih i dalje progone. Mnogi pričaju o noćnim morama, flešbekovima i periodima nepodnošljive tuge što ukazuje na ne obrađena traumatska iskustva koja ni ne mogu da se verbalizuju već ostaju zapamćena u telu.  

“Kada se slonovi bore, trava pati” – Afrička poslovica 

Deca koja žive u nasilnim i terorizovanim okruženjima doživljavaju strahote kao što su uništenje njihovih domova i smrt roditelja, braće, sestara, komšija i prijatelja. Mnogi žive u okolnostima u kojima donose kritične odluke o preživljavanju, skrivanju pod telima preminulih, ubijanju ili bivaju ubijeni, često prolazeći kroz situacije u kojima veruju da će umreti. 

Holivudske filmove kao što su “Hotel Ruanda”, “Krvavi dijamant” i “Misionar sa mašinkom za ubijanje” takođe su se bavile ovom tematikom učestovanja dece u ratu I posledicama koje rat ostavlja na njihov rast I razvoj. 

Hitne mere za povećanu zaštitu i sigurnost su neophodne i aktivno se sprovode, ali regenerativne reakcije, poput psihosocijalnih i traumatskih rehabilitacija usmerenih na decu pogođenu ratom, nisu odgovarajuće podržane ili primenjene uprkos potrebama.  

Nakon genocida u Ruandi, u psihološkim intervjuima, više od 60% dece je izjavilo da im nije stalo da odrastu. Dok globalna zajednica ima problema da vrednuje i prioritetizuje globalno zdravstvo uma, milioni dece pogođene ratom širom sveta ostaju sa teretom emocionalnih trauma bez podrške. 

Deca uzrasta od 12 do 18 godina, koja su više godina izložena nasilnim konfliktima, teško se oporavljaju od godina nagomilanih trauma. Intervjui u izbegličkim kampovima otkrivaju prisutne osećaje depresije, anksioznosti, očaja, tuge, otpora, besa i straha među decom pogođenom ratom. 

“Fizičko, seksualno i emocionalno nasilje kojem su deca izložena uništava njihov svet. Rat podriva same temelje života dece, uništava njihove domove, razara zajednice i ruši njihovo poverenje u odrasle osobe” (Machel, 1996). 

Bez podrške međunarodne zajednice, većina ove dece će nositi ove teške emocionalne terete u odraslo doba. 

Humanitarna pomoć obično se fokusira na konkretne stvari, ono što možemo videti, meriti, izgraditi: Hranu, lekove, cigle i malter. Psihološka trauma je nevidljiva. 

Da bi se zadovoljile mentalne potrebe dece pogođene ratom u vezi sa budućim ciljevima izgradnje mira, uspostavljaju se međunarodne intervencije sa fokusom na kompleksnu interakciju između psihičkog i socijalnog razvoja dece. Ove “psihosocijalne” intervencije podržavaju ne samo emocionalno ozdravljenje i razvoj saosećanja i empatije, već prepoznaju važnu dinamiku između dece i socijalnog okruženja u kojem stvaraju veze, stiču osećaj pripadnosti i uče kodeks ponašanja usmerenih na prodruštveno ponašanje. 

#psihoterapija #trauma #rat #onlineterapija #gestaltterapija #mentalnozdravlje #deca #porodica

Izvor fotografije: Promo photo of the project Stop War on Children. ©Stop War on Children

Saveti za kreiranje osećaja sigurnosti u nesigurnom svetu

Teško je razgovarati s detetom o ratu, ali možete im pomoći ukoliko se osećaju zbrinuto. Izuzetno je važno da osvestite sopstvene reakcije na rat pre nego što razgovarate s detetom o tome. Pomozite svom detetu da zna da mnogi ljudi rade na tome da pomognu povređenima i zaustave borbu. Mnogi ljudi širom sveta osećaju posledice novog izbijanja rata u Izraelu, zajedno s onima koji su pogođeni neprestanim ratom u Ukrajini. Dovoljno je teško za odrasle osobe da procesuiraju takvo nasilje i mržnju, ali može biti posebno teško objasniti deci.  

U nastavku su neki saveti o tome kako pristupiti razgovoru i brinuti se o svom detetu i sebi u svetlu zastrašujućih i uznemiravajućih događaja. 

Evo šta se preporučuje: 

Slušajte sebe. Prvo i pre svega, izdvojite vreme, čak i ako može biti samo nekoliko minuta u vašem užurbanom danu, da proverite svoje vlastite reakcije. Kako se osećate u vezi onoga što se dešava? Kakve su vaše brige u vezi sa razgovorom s detetom? Šta vam je potrebno za utehu? Razjašnjavanje svojih vlastitih reakcija pomaže vam da budete čvrsti i postojani kada razgovarate sa svojim detetom, sposobni da se usredsredite na ono što oni govore – i na ono što ne govore. Vaše dete se oseća utešeno vašim unutrašnjim centriranjem, čak i ako izražavate da osećate bes ili druge teške emocije. 

Evo preporuka za pomoć vašem detetu: 

Da biste razgovarali o ratu, pronađite miran, neometan trenutak bez ekrana, ne blizu vremena za spavanje, u trenutku kada možete provesti neko vreme sa svojim detetom. Budite iskreni, ali budite svesni uticaja informacija na vaše dete. To uključuje davanje informacija korak po korak i slušanje reakcija, pitanje da li ima pitanja, i zatim odgovaranje samo na ono što vaše dete pita, a ne više od toga. Ako stvorite prostor u kojem se vaše dete oseća slobodno da govori, postaviće dodatna pitanja. Možda je teško zamisliti poruku smirenosti i sigurnosti u svetu u kojem je teško garantovati bezbednost, ali za vaše dete, vi ste najvažniji izvor sigurnosti. Ako ste stabilni, oni će se osećati sigurnije. 

Ograničite izloženost vašeg deteta vestima. Na društvenim mrežama i medijskim izvorima prikazuju se nasilne slike. Ove slike neće pomoći vašem detetu da razume događaje, jer su previše uznemirujuće. Možete pronaći izvore vesti prilagođene deci ako vaše dete želi da gleda online; najbolje je da zajedno s njima pretražite i obezbedite prostor za diskusiju dok pregledate. 

Povežite svoje dete sa brižnim ljudima u njihovoj zajednici. Komunicirajte sa njihovim učiteljem o tome kako se snalaze.  

Održavajte rutine. Vaše dete će naći utehu u predvidljivosti rutine kada se čini da je veći svet posebno nepredvidljiv. 

Ukazujte im na to da svet nije ni potpuno dobar ni potpuno loš u svakom trenutku i da će ljudi biti tu da pomognu u vreme potrebe. Ohrabrujuće je prepoznati da ima mnogo dobrote u svetu, čak i dok prepoznajemo patnju. 

Tražite načine na koje vi i vaše dete možete biti pomagači. Možete li donirati novac da biste pomogli finansiranju stvari koje nedostaju onima koji su u ratu?  Možete li pisati pisma političkim ličnostima?  

Pokažite svom detetu da, iako postoje opasnosti u svetu, u ovom trenutku su sigurni s vama. Vi ste zajedno. Pomaže vašem detetu da sazna o stvarima koje činite kako biste ih i sebe održali sigurnim. 

Ovo su teška vremena. Nema lakih odgovora na pitanje kako razumeti ili šta učiniti pred surovšću. Nadamo se da će vam ovih nekoliko saveta pomoći. Put ka rešenju je povezanost sa voljenima. Vaša sposobnost da budete prisutni, iskreni i smireni daleko će pomoći vašem detetu da se oseća sigurnijim. 

#psihoterapija #onlinepsihoterapija #gestalttearapija #rat #kriza #podrska #savetovanje #rastirazvoj #savetovanje

John Gottman je opisao obrasce ponašanja koji mogu dovesti do pogoršanja romantičnih veza I nazvao ih “Četiri Jahača Apokalipse“. Prvi je jeste kritika. 

Kritika u ovom kontekstu odnosi se na destruktivan način komuniciranja s partnerom. Uključuje napade na karakter partnera umesto adresiranja konkretnih problema ili prigovora. Kada kritikujete, suštinski rasturite identitet svog partnera, čineći ih metom napada na njihovu suštinu. 

U pasusu se takođe ističe razlika između izražavanja prigovora i kritike: 

• Prigovor: To je konstruktivniji način suočavanja s problemom. Fokusira se na određeno ponašanje koje je izazvalo nelagodu ili zabrinutost, kao što je osećaj straha kada partner nije pozvao kada se kasni. Formulisan je na način koji omogućava rešavanje problema i razumevanje. 
• Kritika: Nasuprot tome, kritika je štetnija. Uključuje širenje širokih, negativnih sudova o karakteru partnera na osnovu njihovih postupaka, često koristeći reči poput “nikada” ili “uvek”. Ne adresira specifično ponašanje, već napada osobu karakterizujući je sebičnom ili bezosećajnom. 

Takođe se ističe da iako kritika može štetiti vezi, to ne znači nužno da je veza osuđena na propast. Međutim, ako kritika postane učestala, može stvoriti destruktivan obrazac koji otvara vrata drugim “smrtonosnijim” jahačima. Ovi drugi jahači obično uključuju prezir, obrambenost i zidanje zida, i mogu dalje narušiti kvalitet veze. 

Ključna poruka je da efikasna komunikacija u vezi uključuje adresiranje konkretnih problema i prigovora umesto napada na karakter partnera. Izbegavanjem kritike i usvajanjem zdravijih navika komunikacije, parovi mogu poboljšati svoju vezu i smanjiti šanse da se razviju negativna ponašanja. 

Drugi “jahač apokalipse” je prezir. Kada komuniciramo u ovakvom stanju, zaista smo zli – tretiramo druge s nepoštovanjem, ismevamo ih sarkazmom, rugamo se, zovemo ih pogrdnim imenima i oponašamo ili koristimo govor tela kao što su okretanje očima ili podsmehivanje. Osoba koja je meta prezira oseća se prezreno i bezvredno. 

Prezir ide mnogo dalje od kritike. Dok kritika napada karakter vašeg partnera, prezir pretpostavlja poziciju moralne nadmoćnosti nad njima: 

“Ti si ‘umoran?’ Da, baš me briga. Ja sam ceo dan sa decom, trčim okolo kao luda kako bih održala ovu kuću i sve što ti uradiš kad se vratiš s posla je da padneš na taj kauč kao dete i igraš te idiotske video igre. Nemam vremena da se bavim još jednim detetom. Možeš li biti još patetičniji?” 

Istraživanja čak pokazuju da su parovi koji su prezirni prema jedno drugome skloniji oboljevanju od infektivnih bolesti (prehlada, grip i slično) od drugih zbog oslabljenog imunološkog sistema! Prezir je podstaknut dugotrajnim negativnim mislima o partneru, koje kulminiraju kada napadač napada optuženog iz pozicije relativne nadmoćnosti. 

Najvažnije je da je prezir najjači predskazatelj razvoda.  

Treći “jahač apokalipse” je odbrana, i obično je reakcija na kritiku. Svi smo se nekad branili, i ovaj “jahač” je gotovo neprestano prisutan kada su odnosi u krizi. Kada se osećamo nepravedno optuženim, tražimo izgovore i igramo ulogu nedužne žrtve kako bismo naterali svog partnera da se povuče. 

Nažalost, ova strategija je gotovo nikada neuspešna. Naši izgovori samo govore našem partneru da ne shvatamo ozbiljno njihove zabrinutosti i da ne preuzimamo odgovornost za svoje greške: 

Pitanje: “Da li si nazvao Betty i Ralpha da im javiš da večeras ne dolazimo, kao što si obećao jutros?” Odgovor u odbrambenosti: “Jednostavno sam bio previše zauzet danas. U stvari, znaš koliko je bio zahtevan moj raspored. Zašto ti to nisi uradila?” Ovaj partner ne samo što reaguje odbrambeno, već okreće krivicu u pokušaju da je prebaci na drugog partnera. Umesto toga, neodbrambeni odgovor može izražavati prihvatanje odgovornosti, priznanje greške i razumevanje partnerove perspektive: 

“Ups, zaboravio sam. Trebalo je da te zamolim jutros da to uradiš jer sam znao da će mi dan biti ispunjen. To je moja greška. Hajde da ih sada nazovem.” 

Iako je potpuno razumljivo da se branite ako ste pod stresom i osećate se napadnutima, ovakav pristup neće postići željeni efekat. Odbrambenost će samo eskalirati konflikt ukoliko kritični supružnik ne popusti ili ne izvini se. To je zato što je odbrambenost zapravo način prebacivanja krivice na partnera i ne dopušta zdravu upravljanje konfliktima. 

Četvrti “jahač apokalipse” je ignorisanje ili “kamenovanje”, što se obično dešava kao odgovor na prezir. Ignorisanje se javlja kada osoba koja sluša povuče se iz interakcije, zatvori se i jednostavno prestane da odgovara partneru. Umesto suočavanja s problemima sa partnerom, ljudi koji praktikuju ignorisanje koriste izbegavajuće manevre kao što su ignorisanje razgovora, okretanje glave, pravljenje se da su zauzeti ili bavljenje opsesivnim ili ometajućim ponašanjem. 

Potrebno je vreme da negativnost izazvana prva tri “jahača” postane dovoljno opterećujuća da ignorisanje postane razumljiv “izlaz”, ali kada to postane navika, to može biti problem. Nažalost, ignorisanje nije lako zaustaviti. To je posledica osećaja fiziološkog preplavljenja, i kada praktikujemo ignorisanje, možda čak nismo ni u fiziološkom stanju u kojem možemo racionalno razgovarati o stvarima. 

Ako osećate da praktikujete ignorisanje tokom konflikta, prekinite razgovor i zamolite svog partnera za pauzu: 

“Dobro, osećam se previše ljuto da nastavimo da razgovaramo o ovome. Možemo li se molim vas uzeti pauzu pa se vratiti kasnije? Biće lakše da radimo na ovome nakon što se smirim.” 

Zatim uzmite 20 minuta da uradite nešto sami što vas smiruje – pročitajte knjigu ili časopis, prošetajte, istrčite, zapravo, uradite bilo šta što vam pomaže da prestanete da se osećate preplavljenim – i zatim se vratite razgovoru kada budete spremni. 

#psihoterapijauamerici #onlineterapija #gestalttearapija #radnasebi #partnerskiodnosi #brakiporodica #partnerstvo #odnos

Ili kada život izgubi smisao

Imala sam nekoliko puta priliku da se sretnem sa samoubistvom, nekad kod nekih klijenata, nekad kod nekih dragih I bliskih osoba. Svaki put je kroz mene prostrujao isti osećaj bespomoćnosti, straha, ljutnje i neizmerne tuge. Iako postoji upitnik za procenu rizika od samoubistva, on može da proceni ali ne i da predvidi ko će se zaista odlučiti na to delo. Preko 50% onih koji preminu od samoubistva, nemaju dijagnostikovano mentalno oboljenje.

Neki od poznatih uzroka koji mogu da dovedu do samoubistva su: hronična mentalna bolest, neka genetska oboljenja, neke crte ličnosti kao impulsivne i agresivne i rana traumatska iskustva. Pozata su i neka kratkotrajna stanja kao akutne mentalne bolesti, fizička bolest, kriza, stid ili poniženje, alkohol ili upotreba supstanci.

Kada radimo procenu ovog stanja, pored skale koja se primenjuje za procenu rizika, mi takođe istražujemo i protektivne faktore, šta je u najboljem interesu te osobe ( hopistalizacija ili neke druge vrste tretmana), informacije od bližnjih osoba i naravno naš unutrašnji klinički osećaj koji je najvažniji insturment u odnosu sa klijentom. Faktori kao što je sposobnost suočavanja sa stresom, religija i tolerancija na frustraciju smanjuju mogućnost samooubistva.

Osoba koja odluči da sebi oduzme život veruje da je donela racionalnu odluku. Obično veruje da je njen život bezvredan za druge i da bi oni koji je vole bili bolji bez nje. Njihova iskrivljena racionalizacija je: Naravno, povrediće ih, ali će preboleti. Više ću ih povrediti svojim životom nego smrću. Ljudi koji su preživeli pokušaje samoubistva često su izjavili da nisu toliko želeli da umru koliko da prestanu da žive.

Evo nekoliko potencijalnih crvenih zastavica koje mogu da budu pokazatelji da se osoba priprema na taj čin. Možemo da čujemo rečenice kao “Ovaj život nema smisla. Ništa više nema smisla”. Osoba prestaje da se bavi nekim stvarima u kojima je uživala ranije. Počinje da poklanja svoje omiljene predmete. Povlači se iz socijalnog okruženja. Menjaju rutine, uključujuči ishranu I spavanje. Upućuju poslednje pozdrave ljudima ili u slučaju mog tate, pisanje oproštajnog pisma mami.

Šta mi možemo da uradimo? Važno je da osoba oseti naše prisustvo I da poveruje da smo zaista tu za nju. Ovde se ne radi o nagovaranju da neko živi jer to nije poenta, nego da se ta osoba poveže sa nama. Poznati psihijatar Đani Franceseti opisuje to stanje kao prisustvo odsustva. Naš zadatak je da strpljivo dozivamo osobu sa druge strane provalije I da verujemo da je život jači od smrti I da će nas u nekom trenutku prepoznati.

Važno je da osobu usmerimo na izvore pomoći, neku ustanovu za mentalno zdravlje, psihijatra I psihoterapeuta.

U Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević” je otvorena Nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistava, koja radi 24h, besplatna je i broj telefona je 011 77 77 000.

Pomoć je dostupna i preko SOS linije Centra Srce – 0800 300 303, svakog dana od 14-23h

Brinimo jedni o drugima!

Razgovarajmo otvoreno o mentalnom zdravlju i o tome kako se osećamo!

#psihoterapija#onlineterapija#gestaltterapija#mentalnozdravlje#pshologija#prevencijasamoubistva#porodica#adolescencija#kriza#trauma

Ljubomora je kompleksna emocija koja obuhvata osećanja koja variraju od sumnje do besa, straha i poniženja. Ona pogađa ljude svih uzrasta, polova i seksualnih orijentacija, i obično se javlja kada osoba percipira pretnju po dragoceni odnos od strane treće osobe. Pretnja može biti realna ili zamišljena.

Ljubomora se često povezuje sa kontekstom romantičnih veza: na primer, dečko koji zabranjuje devojci da razgovara s drugim muškarcima, ili osoba koja ne može da podnese da vidi svog bivšeg partnera kako postavlja slike sa novim partnerom na Fejsbuku. Međutim, osećaj ljubomore može se javiti u skoro svakom tipu ljudskih odnosa – od braće i sestara koji se takmiče za roditeljsku pažnju do kolega koji pokušavaju da impresioniraju šefa.

Iako je ljubomora bolno emocionalno iskustvo, evolucionarni psiholozi je ne smatraju emocijom koju treba potisnuti, već kao onu na koju treba obratiti pažnju – kao signal ili upozorenje da je dragoceni odnos u opasnosti i da treba preduzeti korake da se povrati naklonost partnera ili prijatelja. Zbog toga se ljubomora smatra neophodnom emocijom, jer očuva društvene veze i motiviše ljude da se angažuju u ponašanjima koja održavaju važne odnose.

Istraživanja su identifikovala mnoge osnovne uzroke ekstremne ljubomore, uključujući nisko samopouzdanje, visok nivo neurotičnosti i osećaj posedovanja drugih, posebno romantičnih partnera. Strah od napuštanja takođe je ključni motivator.

Vanesa Hill ističe da je “Važno  shvatiti da je ljubomora sama po sebi normalna reakcija i ne bismo trebali osećati stid zbog nje. To je upozorenje da postoji opasnost i tera nas da preduzmemo korake kako bismo sačuvali dragocen odnos.”

Ona navodi da možemo izbeći probleme koje ljubomora stvara tako što ćemo da obratimo pažnju na um I telo. Evo tri koraka koje možete preduzeti sledeći put kad počnete da osećate ljubomoru:

Primetite telo. Kada vas ljubomora obuzme, kako se to odražava na vaše telo? Da li osećate stezanje u grudima? Pritisak u glavi? Praksa skeniranja tela može vam pomoći da primetite gde se stres ljubomornih osećanja manifestuje u vašem telu – to može biti različita mesta za svakoga. Hil takođe preporučuje da zapišete svoja osećanja kako biste usmerili pažnju i počeli da se smirujete.

Prepoznajte obrasce razmišljanja. Kada primetite da počinjete upadati u čitanje misli, personalizaciju ili proricanje budućnosti, pritisnite pauzu. Razmotrite da li su ovi misli zasnovane na činjenicama. Može pomoći da razmislite o pozitivnim aspektima vašeg odnosa kako biste se fokusirali na ono što cenite kod te osobe.

Identifikujte koren svoje ljubomore. Ako možete, pokušajte da shvatite šta zaista pretpostavljate da ugrožava vaš odnos. Da li je to zato što je vaš prijatelj provodio vreme sa tom novom osobom – ili zato što ste provodili više sati na poslu i niste ih mogli viđati koliko biste želeli?

Tekst nije zamena za psihoterapija. Cilj ovog teksta je informisanje javnosti. Ukoliko vam je potrebna terapija obratite se na mejl za dalje upite.