Grey rock metoda, poznata i kao “grey rocking,” je strategija za suočavanje sa toksičnim osobama u vašem životu, uključujući one sa narcističkim poremećajem ličnosti. Ova metoda podrazumeva da se ponašate nezainteresovano i distancirano kako biste izbegli da im dajete pažnju koju traže.
Zašto se zove Grey Rock metoda?
Naziv “grey rock” potiče od slike sivog kamena u prirodi, koji je običan i neprimetan. Ideja je da se ponašate kao takav kamen – dosadno i neutralno, čime smanjujete interesovanje toksične osobe za vas.
Kako funkcioniše?
Cilj metode je da lišite toksične osobe emocionalnih reakcija koje traže. To uključuje:
Ograničavanje emocionalnih odgovora
Izbegavanje kontakta očima
Minimiziranje interakcije i deljenje ličnih informacija
Korišćenje neutralnih i faktualnih odgovora
Primena tehnika uzemljenja za ostajanje smirenim
Ovim ponašanjem, toksična osoba može izgubiti interesovanje i potražiti pažnju negde drugde.
Postoje rizici povezani s grey rock metodom:
Toksična osoba može pojačati svoje ponašanje kao odgovor na vašu nezainteresovanost.
Suzbijanje emocija može dugoročno biti štetno po vaše mentalno zdravlje, dovodeći do emocionalne isključenosti i poteškoća u izražavanju osećanja.
Saveti za korišćenje grey rock metode
Znajte kada da je koristite: Primenjujte tehniku kada ne možete izbeći toksičnu osobu, ali ne ako ste u opasnosti. Prioritet je vaša sigurnost.
Budite suptilni: Ne otkrivajte da koristite ovu metodu. Distancirajte se bez objašnjenja.
Ograničite interakcije: Održavajte interakcije kratkim i konkretnim kako biste smanjili emocionalni teret.
Ostanite neutralni: Izbegavajte pokazivanje emocija, čak i kada ste isprovocirani. Koristite neutralne odgovore.
Koristite tehnike uzemljenja: Upravljajte emocijama i ostanite smireni pomoću tehnika disanja i drugih metoda uzemljenja.
Izbegavajte lične detalje: Delite što manje ličnih informacija kako biste sprečili manipulaciju.
Brinite o sebi: Obezbedite da izražavate emocije i povezujete se s drugima u sigurnim okruženjima. Potražite podršku prijatelja, porodice ili terapeuta.
Kada vaš partner postane više kao cimer, umesto vaše posebne osobe s kojom delite radosti i tuge, možete se osećati usamljeno i uznemireno. Postoji nekoliko uzroka usamljenosti u braku. Od loše komunikacije do drugih kompleksnosti, takve muke mogu stvoriti jaz između vas i vašeg partnera. Ako se suočite s otuđenjem od svog partnera, iskra vašeg odnosa se gubi.
Dakle, šta je usamljenost u braku?
Nevena i njen suprug putovali su sami u automobilu do godišnji odmor. Znala je da će putovanje biti dosadno, i tako je bilo. Ona i njen suprug su stigli na odredište, a da nije izrečena ni jedna jedina reč između njih. Dok je Nevena tonula u svoj telefon, njen suprug je gledao u put. Svako je mislio o nekim svojim brigama koje nisu podelili.
Usamljenost se događa kada oboje jeste na istom mestu, ali ne možete se povezati jedno s drugim. Oboje se osećate nelagodno kad ste sami jedno sa drugim. Nema ni fizičke ni mentalne intimnosti između vas. Jednostavno rečeno, vi ste par pred svetom, ali ne i za sebe.
Vaša interakcija sa partnerom postaje neprijateljska i svađalačka, i počinjete pretpostavljati stvari. Prestajete deliti svoja osećanja sa supružnikom jer sada znate da oni neće biti empatični.
Zašto i kako takva neprijatnost ulazi u nečiji brak?
Usamljenost je čest problem među milionima ljudi širom sveta. Prema jednoj studiji u Švedskoj, žene doživljaju usamljenost više nego muškarci.
Evo nekoliko razloga zašto usamljnost može da vam se dogodi:
Zastrašivanje i terorisanje: Plašite se svog partnera jer ne znate koje okolnosti mogu izazvati njegovu bes. To vas drži podalje od njih koliko je god moguće.
Gust raspored sa obavezama: Najčešći razlog za moderne razvode je gust raspored parova. Vi i vaš partner toliko ste zauzeti karijerama ili porodičnim obavezama da jedva imate vremena da provedete zajedno. To stvara osećaj otuđenja i vreme produbljuje taj jaz. Kad sednete i razmislite, možete osetiti očaj, tugu i žalost svuda oko sebe.
Žudnja za emocionalnom podrškom: Na primer, vaša majka je ozbiljno bolesna i zabrinuti ste. Međutim, vaš partner ne čini napor da ublaži vašu anksioznost, stres ili napetost, niti priznaje bol kroz koji prolazite. Kada nema emocionalne veze, nema ni emocionalne podrške. I kada znate da je nećete dobiti od njih, radije birate tišinu nego deljenje svojih emocija.
Retka fizička intimnost: Kada je poslednji put bili fizički intimni sa svojim partnerom? Zabavno štipkanje ili topao poljubac ili strastvena noć nisu samo za telo već i za um. Ovakav nedostatak intimnosti vodi širem jazu između vas dvoje.
Nedostatak zajedničkog vremena: Uvek ste okruženi svojom decom ili drugim članovima porodice. Ili je porodica tako velika da nedostaje društvo da ukradete nekoliko privatnih trenutaka sa svojim partnerom.
Iskustva iz prošlosti: Usamljenost nakon braka ne mora uvek dolaziti od vašeg supružnika. Prošli događaji ili veze u vašem životu takođe mogu biti krivci. Prema istraživačkim studijama, vaša usamljenost može biti rezultat depresije, konflikata ili nesporazuma s vašim roditeljima ili braćom i sestrama, i vašom prošlom vezom s njima.
Usamljenost ne mora uvek biti očigledna. Može biti suptilna, ili možda ste previše zauzeti da biste shvatili da ste usamljeni. Kako biste znali da li ste usamljeni u svom odnosu? Znaci usamljenosti u braku
Nemojte ignorisati osećaj u stomaku da nešto nije u redu između vas i vašeg partnera.
Na šta treba da obratite pažnju u vašem odnosu:
Da li ste imali vremena da budete intimni sa svojim partnerom? Ne možete se stvarno setiti? Činjenica da razmišljate o vašoj intimnosti (ili o nedostatku iste) znači da nešto nije u redu u odnosu. Možda se ne intimizirate sa svojim supružnikom zbog nedostatka povezanosti, nedostatka vremena ili prekida u komunikaciji. Bez obzira na razlog, odsustvo intimnosti može biti znak vaše usamljenosti.
Vi oboje više ne delite svoje svakodnevne rutine. Recite svom partneru šta ste radili tokom dana, oni vam kažu o svojoj rutini, i upustite se u dugu konverzaciju. Da li je to slučaj i kod vas? Ako vaš partner samo okrene očima kada započnete razgovor, ili je zauzet proveravanjem telefona dok pričate s njima, tada je vaša veza izgubila na snazi, što dovodi do razdvojenosti između vas i vašeg partnera.
Zaboravljate posebne dane. Sećate se zadatka koji vaša deca treba da predaju u ponedeljak i sastanka na kojem treba prisustvovati, ali ne sećate se vaše godišnjice ili rođendana. Posebni dani poput rođendana i godišnjica unose iskru u naše rutine. Ali ako vi i vaš partner zaboravljate takve važne dane, to znači da ste prestali da ih cenite.
Vaš partner vas ne pita za stvari koje žele. Vaš partner okleva da vam se obrati za pomoć. Možda će pokušati sami, ali neće vas nešto pitati zbog nedostatka poverenja. Ali to nije bio slučaj u prošlosti. Ovo bi moglo ukazivati na promenu u njihovim naporima da se manje oslanjaju na vas. Zašto bi to radili? Razmislite da li je vaš odgovor mogući razlog ponašanja vašeg supružnika.
Kako sprečiti da dođe do osećanja usamljenosti?
Komunicirajte. Komunikacija je lek za sve bolesti u braku. Razgovarajte jedno s drugim što češće kako biste izbegli razdvajanje i prazninu. Komunikacija nekada i nije samo verbalna. Nekada je dovoljno da svog partnera pomazimo, zagrlimo ili poljubimo bez nekog posebnog razloga. Samo zato što ga cenimo i volimo.
Prisetite se dobrih vremena. Pogledajte svoj venčani video ili pogledajte fotografije svog medenog meseca. Razgovarajte o danima vaše udvaranja i svim romantičnim izlascima koje ste zajedno doživeli. Nestašne ili smešne stvari koje ste tajno radili bez znanja vaše porodice i prijatelja. To će vas oboje naterati da se zajedno smejete. Par koji se smeje zajedno ostaje daleko od tuge.
Činite male usluge jedno drugom. Muči li se on sa svojom kravatom? Pomozite mu. Da li je ona gurman? Pripremite joj ukusan doručak. To će vašeg partnera gledati sa poštovanjem.
Razumite njihovu tačku gledišta. Nije uvek potrebno gledati stvari na svoj način. Vaš partner može imati drugačije mišljenje. Možda ste iritirani mešanjem svekrve na zabavi koju ste organizovali za svog partnera. Ali oni se s vama ne bi složili. Mešanje za vas bi bila ljubav i naklonost prema vašem partneru, Prestanite da sudite i pokušajte nekada da “obujete tuđe cipele”.
Ovaj tekst nije zamena za psihoterapiju. Ukoliko vam je potrebno savetovanje obratite se na email al.radevic@gmail.com ili u poruci.
Jako puno ljudi je u poslednje vreme podelilo da gledaju Netfliksovu seriju – Baby Rindeer. Često mislimo da se takve stvari događaju samo javnim ličnostima ali je verovatno prisutnije u našem okruženju više nego što mislimo. Možda ste imali nekog bivšeg partnera ili partnerku koji je nakon raskida dolazio-la ispred vaše zgrade i čekao-la vas samo da vam kaže kako vas još uvek voli. U ovoj seriji ne možemo da vidimo dinamiku kojom je Marta postala stalker ili progonitelj ali možemo da vidimo razornu moć koju jedno takvo ponašanje ima na život žrtve.
Prema Alanu Underwoodu ostoji pet tipologija proganjatelja: odbačeni proganjatelj, ogorčeni proganjatelj, proganjatelj koji traži intimnost, nespretni udvarač i predator. U seriji je teško odrediti pod koju vrstu spada Marta; ona pokazuje karakteristike i proganjatelja koji traži intimnost i nespretnog udvarača. U širem smislu, ove dve vrste se grupišu kao “tragači za vezom”.
Osoba koja traži intimnost je osoba vođena željom da stvori vezu s nekim, ali često ne poseduje potrebne socijalne veštine. Ponekad, uprkos svim suprotnim dokazima, veruju da su već u vezi sa nekim, a često ciljaju na javne ličnosti. Takvo ponašanje obično je posledica deluzijskog poremećaja, zbog čega u tim slučajevima težimo da takve osobe uputimo na bolničko lečenje, jer je njihovo ponašanje uslovljeno mentalnim oboljenjem.
Tip nespretnog udvarača obično je mlađi – njihovo ponašanje počinje u ranim dvadesetim, dok se osamostaljuju i uče kako da uspostavljaju odnose. Ovakvo ponašanje karakteriše nedostatak socijalnih veština i razumevanje šta je socijalno prihvatljivo. Ne primećuju znakove da druga strana nije zainteresovana i često se ponašaju na načine koji su socijalno neprihvatljivi i mogu uplašiti ljude.
Svi proganjatelji traže smisao. Žele uspostaviti vezu, ali im nedostaju konvencionalne veštine za to, pa se ponašaju na način za koji misle da će im pomoći da upravljaju svojim emocijama i kontrolišu reakcije drugih. Misle da mogu promeniti ponašanje drugih svojim postupcima. Tipična izjava koju bi mogli reći žrtvi je: „Da si bio/bila u vezi samnom, ne bih morao/morala ovo da radim“, ili „Ne bih se ljutio/ljutila da nisi rekao/rekla te stvari“.
Proganjatelji su slepi na odbijanje. Više su zainteresovani za funkciju koju njihovo ponašanje ima za njih, nego za negativni uticaj na druge. Njihova usamljenost može biti toliko izražena da činjenica da su dobili odgovor na poziv i stupili u neki oblik razgovora, bez obzira na to koliko negativan, znači više od jasnog odbijanja. Mogu čak i reinterpretirati ponašanje žrtve, govoreći sebi: „Pa, dovoljno ti je stalo da mi kažeš da odem, možda je to znak da si još zainteresovan/a?“ U takvom stanju emocionalne uznemirenosti, spremni su na sve da ublaže bol: koriste žrtvu kao spoljni mehanizam za suočavanje. To je kruto, nekorisno i štetno kako za njih tako i za žrtvu, ali oni to vide kao način za olakšanje boli.
Kajanje ih neće zaustaviti. Iako Osobe s deluzijskim poremećajima često izlaze iz akutne faze i mogu priznati: “Sada shvatam da nisam razmišljao o uticaju na drugu osobu, sve je bilo o meni i mojim unutrašnjim problemima.” Drugi, poput ogorčenog tipa, možda nikada neće doći do te faze i uvek će biti ubijeđeni da su bili u pravu.
Međutim, razvoj osećaja kajanja nije efikasan način za zaustavljanje njihovog ponašanja. U tretmanu ne tražimo znakove žaljenja, već dokaze da su prestali da se ponašaju na štetan način. To se postiže razvijanjem novih, pozitivnijih alata za suočavanje sa nevoljom i upravljanje emocijama.
Osobe koje proganjaju često su imale problematične veze u životu, što može poticati iz ranih iskustava, iz ranih relacionih odnosa. To može dovesti do očekivanja koja su možda nerealna ili neuravnotežena.
Kada se suoče s određenim stresom u životu, neki ljudi ne mogu adekvatno da se nose sa situacijom te počinju da se upuštaju u nametljiva ponašanja prema drugima kako bi se nosili sa svojim izazovima.
Često osoba ne razume svoja osećanja i šta ih pokreće. U tretmanu ih učimo da bolje razumeju sebe i načine kako da zdravo procesuiraju emocije. Takođe razmatramo kako njihovo ponašanje utiče na njih same, te ih podstičemo da budu fleksibilniji u razmišljanju kako bi promenili svoje obrasce ponašanja.
Art terapija se oslanja na simbolički proces koji omogućava brze i duboke terapijske efekte, za razliku od tradicionalne terapije razgovorom, koja često zahteva više vremena. Ova specifična terapijska vežba koristi se za procesuiranje i integraciju emocionalnih iskustava, pomažući klijentima da zatvore određene životne cikluse.
Za izvođenje vežbe potrebni su papiri različitih boja, debljina i dezena. Klijenti započinju biranjem papira koji će koristiti za pisanje, kao i dodatnih papira koji ih vizualno privlače. Na odabranom papiru, klijent zapisuje priču ili doživljaj koji želi da obradi. Pisanje može biti u formi jedne reči ili detaljnijeg opisa. Nakon što je tekst napisan, klijent papir cepa na manje delove, koristeći ostale papire za kreiranje kolaža. U kolaž mogu biti uključeni i drugi materijali, poput flomastera i pastelnih boja, kako bi se vizuelno obogatilo delo.
Pre početka vežbe, važno je detaljno upoznati klijenta sa procesom. Osim što pruža mogućnost integracije teških iskustava, ova vežba takođe omogućava klijentima da iskuse kinestetičku reparaciju i integraciju, preko simboličkog akta cepanja i ponovnog sastavljanja papira u kolaž.
Ovaj tekst nije zamena za psihoterapiju.
Za više informacija obratite se na email al.radevic@gmail.comKontakt
Sukobi između braće i sestara često se dešavaju, ponekad su intenzivni, što roditelje može ostaviti isfrustriranim.U takvim situacijama, mnogi roditelji žele odmah intervenisati i prekinuti sukob ili ga pokušavaju ignorisati, često ostavljajući sukob nerešenim i decu frustriranu i povređenu. Mnogi roditelji žele potpuno eliminisati svađe među decom, ali upravo tokom sukoba s braćom i sestrama deca mogu naučiti ključne veštine međuljudskih odnosa i razviti svoje sposobnosti razmišljanja.
Važnost konstruktivnog sukoba među braćom i sestrama
Sukobi među braćom i sestrama pružaju važnu priliku za učenje mnogih međuljudskih veština neophodnih za zdrave odnose, kao što su veštine slušanja, saradnje, razumevanje tuđih perspektiva i upravljanje emocijama. Deca mogu takođe naučiti kako da rešavaju probleme, razmatraju buduće mogućnosti i iskuse posledice svojih postupaka. Sve ove veštine su važni elementi konstruktivnog iskustva sukoba.
Kada deca steknu ove kvalitete, razvijaju toplije odnose sa braćom i sestrama i manje su sklona sukobima i rivalstvu. Dodatna korist od učenja ovih veština je ta što se ovi načini interakcije sa drugima prenose na odnose sa vršnjacima i romantične veze tokom čitavog života. Konstruktivni sukobi mogu dovesti do većeg blagostanja, uključujući manje depresije i veće samopoštovanje.
Izbor kako će roditelji reagovati može smanjiti učestalost sukoba među decom i naučiti ih kako da se bolje slažu. Pomažući ili trenirajući svoju decu kako da dođu do obostrano prihvatljivog rešenja, roditelji ne samo da poboljšavaju međuljudske i misaone veštine i blagostanje svoje dece, već stvaraju i mirniji domaći ambijent.
Neefikasni roditeljski odgovori, kao što su preuzimanje kontrole i rešavanje sukoba ili ignorisanje, povezani su s većim sukobima među braćom i sestrama, manje harmoničnim odnosima i nižim blagostanjem dece, uključujući i gori fizički zdravstveni status.
Opisane tehnike medijacije mogu pomoći deci da postignu rešenje i stvore konstruktivno iskustvo sukoba. Roditelji mogu početi da koriste ove tehnike medijacije kada su deca vrlo mala i tek počinju da razvijaju socijalne i kognitivne sposobnosti. Kako deca rastu, ove tehnike mogu koristiti i sama deca.
Prednost vođene roditeljske medijacije je što može ograničiti pojavu destruktivnog sukoba. Destruktivni sukob karakteriše eskalacija, nedostatak rešenja i osećaj kod jednog deteta da je ‘pobedilo’, a kod drugog da je ‘izgubilo’ u sukobu.
Važno je napomenuti da ove tehnike medijacije neće funkcionisati ako postoji stalni obrazac nanošenja štete detetu praćen neravnotežom moći među braćom i sestrama. Ako dete trpi zlostavljanje od strane svoje braće ili sestara, medijacija može pogoršati stvari. Ako roditelji veruju da je došlo do potencijalnog ili stvarnog psihološkog, fizičkog ili seksualnog zlostavljanja, trebalo bi da potraže pomoć od stručnjaka za mentalno zdravlje, medicinskog profesionalca ili lokalnog centra za porodične resurse.
Medijacija za upravljanje sukobom među braćom i sestrama
Roditelji (ili bilo koji staratelj) i deca mogu koristiti jednostavan i efikasan četvorostepeni proces medijacije, kako opisuje Ross i Lazinski, za rešavanje sukoba:
Identifikujte osnovna pravila i očekivanja za uloge braće i sestara i medijatora (npr. slušanje jedni drugih, deca preuzimaju odgovornost za rešavanje, medijator olakšava proces).
Identifikujte probleme koje treba rešiti (npr. оbа žele da koriste istu igračku). Identifikacija i saglasnost oko glavnih problema ključni su za rešavanje problema.
Razmatranje perspektive svakog deteta treba da se raspravlja kako bi se izgradilo razumevanje i empatija među braćom i sestrama.
Deca predlažu i slažu se sa rešenjima za identifikovane probleme (npr. naizmenično korišćenje). Braća i sestre sprovode dogovoreno rešenje.
Sa praksom, ovi koraci mogu biti brzi i skratiti trajanje sukoba među decom. Kako deca vežbaju ove korake, roditeljska medijacija postaje sve manje potrebna jer deca uče kako da upravljaju svojim sporovima.
Treba napomenuti da mlađa deca mogu trebati pomoć u razumevanju perspektive svoje braće i sestara, slušanju ili razvijanju ideja za rešenja. Kao deo procesa medijacije, roditelji mogu trenirati svoju decu kako bi im pomogli da steknu ove veštine. Roditelji ne bi trebali uzimati stranu jednog deteta, pokazivati favorizovanje ili rešavati sukob za svoju decu. Važno je da deca zajedno rade na pronalaženju obostrano zadovoljavajućeg rešenja.
Jednom kada postoji dogovoreno rešenje i braća i sestre ga sprovode, roditelji bi trebali pohvaliti svoju decu. Rešavanje sporova nije lako, a nagrađivanje ponašanja dece podstiče ih da koriste ove tehnike za stvaranje konstruktivnog sukoba.
Kolaborativni proces medijacije stvara rešenje “dobit-dobit”, ograničava frustraciju i ljutnju i pokazuje vrednost svakog deteta i njihovog odnosa. Kada deca preuzmu odgovornost za rešavanje svojih sukoba, razvijaju važne međuljudske i misaone veštine koje im koriste i poboljšavaju njihove odnose s drugima sada i u budućnosti.
Odlaganje nečega, definisano je kao čin odugovlačenja. Sa druge strane, lenjost je dobrovoljno odlučivanje da se ne ulaže energija u završetak nečega. Iako zvuče slično, odlaganje i lenjost nisu isto. Da li ikada napravite listu obaveza i osećate se psihički paralizovano kada dođe vreme da počnete?
Kada odlučite da odložite zadatak, doživljavate kratak period olakšanja. Ovo olakšanje je ono što vas motiviše da odugovlačate. Na primer, imate gomilu veša koji treba da složite i opeglate i umesto to da rešavate kako se pojavljujete, ostavljate za sutra ili za vikend. Kada dođe vikend budete preplavljeni vremenom koje treba da potrošite na tu obavezu.
Međutim, što više odlažete zadatke, to je teže zapravo uhvatiti se u koštac sa njima. Što je zadatak veći, zastrašujući i komplikovaniji, to je lakše odložiti i ignorisati. Ova izbegavanja dovode do kontinuiranog ciklusa kratkoročnog osećaja olakšanja. Međutim, privremeno olakšanje koje doživljavate od odgađanja veoma je kratkog veka jer samo odlažete neizbežno. Nada je da će se, ako dovoljno dugo odlažete, zadatak nestati. Kao što znate, to se nikada stvarno ne događa. Zadatak vas uvek čeka i sada je prilično preplavljujuć.
Bihejvioralna terapija je vrlo zgodna za ove kreativne adaptacije. Posao se razloži na male korake i obavljaju se tako da se ne pojavljuju velike količine anksioznosti. Možda su vas nastavnici, prijatelji ili članovi porodice nazivali lenjim ili lenjom, ali u stvarnosti imate problema da završite stvari.
Drugima može izgledati kao da vam nije stalo do zadatka koji treba obaviti. Međutim, u stvarnosti, provodite puno vremena razmišljajući o tome. To na kraju uzrokuje osećaj stida i krivice, što pokreće ciklus odlaganja. Kada se uvuku sram i krivica, postaje nemoguće završiti zadatke. Da biste se borili protiv toga, počnite tako što ćete biti ljubazni, ohrabrujući i pozitivni prema sebi.
Nekoliko smernica koje mogu da smanje sprečavanje odlaganja:
Razbijte zadatke na male korake.
Postavite realne ciljeve prilikom pravljenja liste obaveza.
Odbacite savršenstvo. U redu je praviti greške.
Preduzmite jedan mali korak ka postignuću. Jedan korak je bolji od nikakvih koraka.
Pripremite se za uspeh.
Mudro upravljajte svojim vremenom, npr. koristite tajmer na telefonu kako biste pomogli.
Koristite papirni ili digitalni planer s ugrađenim vremenskim blokovima.
Zatražite pomoć za organizaciju ako je to područje u kojem se borite.
Učinite zadatke ugodnijim, npr. slušajte muziku dok čistite.
Budite odgovorni.
Pauzirajte i napunite se energijom kad je potrebno.
Identifikujte prepreke ili smetnje.
Počnite sa najzahtevnijim zadatkom prvo. Završite ga odmah!
Kontrolišite svoje impulse i razumite ih.
Razmislite o bilo kojem uspehu i dajte sebi zasluge.
I možda za kraj i najvažnije –Ne potcenjujte parcijalna postignuća!
Verujem da većina kuća na Balkanu u svojoj biblioteci ima sanovnik. Odrasla sam sa pretraživanjem motiva i značenja pojedinih objekata i fenomena. Uplašila sam se kad sam sanjala da mi zubi ispadaju jer je sanovnik predvideo neku tešku bolest. Sad to razumem kao odricanje svoje agresije i jedna retrofleksija ali se sećam da je tada uznemirio mamu a i mene jer sam kao pubertetlija čekala da se dogodi nešto strašno.
Moj prvi teorijski rad na psihoterapijskoj edukaciji bio je Snovi u Geštalt terapiji i imala sam priliku da pročitam mnogo radova i knjiga na temu fenomena sna. Tema sna se posmatra antropološki, psihološki, biološki i ima veliku važnost za naš organizam i posebno psihu. Jedan od dijagnostičkih znakova nekog psihološkog trpljenja predstavlja poremećaj spavanja. Zato je spavanje a zatim i san značajan segment psihoterapije.
Iako su Frojdove teorije možda kontroverzne, nema sumnje da su duboko uticale na naše razumevanje snova i njihovih značenja. Frojd je verovao da su snovi prozor u naše najdublje anksioznosti i želje, te da se često odnose na potisnute dečje uspomene ili opsesije.
Pored toga, verovao je da gotovo svaka tema sna, bez obzira na njen sadržaj, predstavlja oslobađanje seksualne napetosti. U Frojdovoj “Tumačenju snova”, razvio je psihološku tehniku za tumačenje snova i niz smernica za razumevanje motiva i simbola koji se pojavljuju u njima. Iako se njegove teorije mogu osporavati, ne može se poreći da su oblikovale naše razumevanje formiranja snova i uloge snova u našim životima.
Ja se u ovom tekstu neću osvrtati na svakodnevne snove. Već želim da se pozabavimo onim snovima koji nas probude is spavanja, zbog kojih u toku sna prestanemo da dišemo ili počnemo da vičemo i plačemo. Ne znam gde sam pročitala ali mi je ostalo da sunovi način na koji vežbamo naš instinkt za preživaljavanje. To su sadržaji koji iz našeg nesvesnog, šalju poruku našem svesnom da probu neki usnuli aspekt Selfa. Sve u tim snovima prema Geštaltu pripada nama. Ceo taj san smo mi, mirisi, boja, reči, osobe su delovi nas koji kada se interpretiraju imaju svoju ulogu i poruku za naš svesni deo života.
Zato se u nastavku nalazi jedna mala vežbanka koja može da vam pomogne da razumete snove koje sanjate. Posebno one neprijatne. Na sledećem linku koji se nalazi u nastavku možete da nađete sadržaj koji Vam može biti od korisit.
Često mislimo da je žalovanje nešto što se dešava samo posle smrti, ali ljudi žale u mnogim različitim situacijama. Žalovanje je prirodan proces koji prati svaki gubitak. Neki tipovi gubitaka osim smrti uključuju gubitak identiteta nakon što deca napuste dom, gubitak zajednice nakon selidbe, naravno, gubitak veze. Kada prolazite kroz razdvajanje ili razvod, normalno je doživeti mnoge velike i male gubitke. Iako razvod izgleda drugačije za svakoga, žal za razvodom je zdrav i prirodan način da se dožive ti gubici.
Žalovanje je period intenzivnih osećanja, praćen pronalaskom novog identiteta. Prolaskom kroz žalovanje za razvodom, moguće je pronaći novo značenje i izgraditi novi život.
Kada prolazite kroz razvod ili okončavate značajnu intimnu vezu, žalovanje nam omogućava da radimo kroz misli i osećanja koja su izazvana mnogim različitim gubicima koji dolaze s tim. Bilo da je u pitanju rad na fizičkom gubitku prisustva druge osobe u domu, gubitak sigurnosti, gubitak prijateljstva ili druženja, ili čak finansijski gubitak, svaki od njih treba da bude priznat i žaljen.
Nejasan gubitak
Jedan od razloga zašto žalovanje kroz razvod može biti komplikovano jeste taj što, za razliku od žalovanja nakon smrti, obe osobe su fizički prisutne, ali veza je nestala. Ovaj tip gubitka naziva se nejasan gubitak. Može se činiti da žalovanje nije prikladno ili neophodno jer se razvod pokreće namerno od strane jedne ili obe osobe, ali žalovanje je normalno i neophodno svaki put kada postoji gubitak.
Nema pogrešnog načina za žalovanje
Navigacija kroz nejasne gubitke koji proizilaze iz završetka veze često nije jednostavna i može doneti osećanja krivice, ambivalencije i krivice drugih. To može učiniti žalovanje teškim i dužim, posebno jer dolazi sa konkretnim gubicima, poput novca, i apstraktnim gubicima, poput samopouzdanja.
Proces žalovanja
Žalovanje nakon razvoda podrazumeva posvećivanje pažnje osećanjima koja se javljaju i razumevanje njihovog uticaja kako biste pronašli načine da se nosite s njima. Može se činiti da je bolje trenutno ignorisati teška osećanja ili ih gurnuti po strani. Međutim, ignorisanje osećanja umesto da dozvolite sebi da ih osetite i obradite pomaže samo privremeno. Osećanja koja se ignorišu će se na kraju ponovo pojaviti ili se manifestovati na nove načine. Sa žalovanjem, često je uobičajeno doživeti period anksioznosti ili stresa povezanog sa razdvajanjem.
Žalovanje je proces
Žalovanje je proces, a osećanja povezana sa žalovanjem mogu se menjati iz dana u dan i iz nedelje u nedelju. Radom kroz žal za razvodom može se više osećati kao penjanje spiralnim stepenicama nego kao vožnja liftom. Tokom akutnog perioda koji odmah sledi nakon gubitka, emocije i osećanja su najintenzivniji. To može da se dogodi kada se donese odluka o razvodu, tokom procesa razdvajanja ili čak nakon što je razvod konačno okončan.
Tokom akutnog perioda koji odmah sledi nakon gubitka, emocije i osećanja su najintenzivniji. Tokom ovog vremena, osećanja kao što su tuga i bes i promene u ponašanju poput gubitka apetita verovatno će se najčešće javljati. Druga osećanja poput krivice, žaljenja, bespomoćnosti i otpora takođe su uobičajena.
Ako intenzitet procesa žalovanja ne postane lakši s vremenom ili ako žalovanje ometa vašu sposobnost da uživate u životu i izgradite novi identitet, može biti korisno razgovarati sa stručnjakom za mentalno zdravlje. Terapeut vam može pomoći u procesuiranju gubitaka povezanih s razvodom i suočavanju sa bolnim osećanjima koji ga okružuju.
Evo nekoliko smernica da se krećete kroz razvod ili rastanak na zdrav način:
Pratite osećanja: Pokušajte da vodite dnevnik, razgovarajte sa pouzdanom osobom ili jednostavno imenujte svoja osećanja kako se javljaju. Mogućnost prepoznavanja šta osećate i imenovanje tih emocija pomoći će vam da shvatite kako da se nosite s njima.
Nađite ravnotežu: Ne preuzimajte previše odjednom. Obratite pažnju kada trebate da napravite pauzu. Dajte sebi prostora da radite nešto što vas čini srećnim i opuštenim kad god vam je to potrebno
Potražite stručnu pomoć: Bilo da razgovarate s terapeutom za mentalno zdravlje, advokatom ili savetnikom u školi vašeg deteta, priznajte kada vam je potrebna podrška i zatražite pomoć.
Budite otvoreni i iskreni: Bilo da je to sa samim sobom ili s drugima u vašem životu, budite iskreni i jasni o tome kako se osećate i šta vam je potrebno.
Nađite novo značenje: Iako život možda sada izgleda drugačije, to ne znači da mora izgubiti značenje. Upoznajte sebe i fokusirajte se na aktivnosti koje ste nekad voleli, koje i dalje volite i koje biste želeli da probate, ali do sada niste.
Ukoliko vam je potrebna pomoć obratite se psihijatru ili terapeutu. Ukoliko želite da radite sa mnom, moj kontakt jeal.radevic@gmail.comili na viber broj +38269014367. Terapija sa mnom je dostupna samo online.
Neplodnost se smatra problemom gotovo u svim kulturama i društvima i utiče na procenjenih 10%-15% parova reproduktivnog uzrasta. U poslednjih nekoliko godina, broj parova koji traže tretman za neplodnost dramatično se povećao zbog faktora kao što su odgađanje rađanja kod žena, razvoj novijih i uspešnijih tehnika za lečenje neplodnosti i povećana svest o dostupnim uslugama. Ovo povećano učešće u lečenju plodnosti podiglo je svest i inspirisalo istraživanje o psihološkim posledicama neplodnosti. Razmatrana je veza između psihičkih bolesti i neplodnosti. Istraživači su takođe istraživali psihološki uticaj neplodnosti i produženog izlaganja invazivnim tretmanima na raspoloženje i blagostanje. Postoji manje informacija o efikasnim psihijatrijskim tretmanima za ovu populaciju; međutim, postoje podaci koji podržavaju upotrebu psihoterapijskih intervencija.
Roditeljstvo je jedna od glavnih životnih tranzicija za odrasle, kako za muškarce tako i za žene. Stres zbog neispunjenja želje za detetom povezan je sa emocionalnim posledicama poput besa, depresije, anksioznosti, bračnih problema, seksualnih disfunkcija i društvene izolacije. Parovi doživljavaju stigmu, osećaj gubitka i smanjenje samopoštovanja zbog svoje neplodnosti (Nachtigall 1992). Generalno, kod parova koji imaju problema sa plodnošću, žene pokazuju veći nivo emotivnog stresa od svojih muških partnera (Vrajt 1991; Grejl 1988); međutim, reakcije muškaraca na neplodnost približno odgovaraju intenzitetu ženskih reakcija kada se neplodnost pripisuje muškom faktoru (Nachtigall 1992). I muškarci i žene doživljavaju osećaj gubitka identiteta i izražene osećaje nesavršenosti i nesposobnosti.
Infertilitet predstavlja veliku krizu za većinu parova, pri čemu oba partnera doživljavaju gubitak na načine koji ih pogađaju kao individue, članove porodice i članove društva u celini. Primeri ovih gubitaka uključuju:
Gubitak iskustva trudnoće i porođaja
Gubitak prilike da prenesu porodičnu genetiku
Gubitak prilike da doprinesu narednoj generaciji
Gubitak prilike da budu roditelji ili postanu bake i deke
Nizak osećaj sopstvene vrednosti i samopouzdanja
Gubitak stabilnosti porodice
Gubitak osećaja kontrole nad sudbinom
Gubitak nade za budućnost
Gubitak produktivnosti na poslu .
Neplodnost može imati izrazito negativan uticaj na samopouzdanje, pri čemu osobe koje su ranije imale uspešne i dobro planirane živote, odjednom osećaju da su izgubile kontrolu nad svojom sudbinom. Kombinacija tela koje ne reaguje kao što se očekuje, osećaja da je život stavio na čekanje i suočavanje s razočaranjem zbog neuspeha u začeću iz meseca u mesec, može ostaviti oba partnera u povećanom riziku od depresije.
“Žene često počinju da zamišljaju sebe kao majke dugo pre nego što zaista pokušaju da imaju decu, a to svakako utiče na implicitne kulturne i društvene poruke koje idealizuju majčinstvo. Kada se ovaj imaginarni identitet kao majka, koliko god bio privremen, povuče, može rezultirati osećajem gubitka kontrole, ugroziti njenu zamišljenu budućnost, dovesti je u sumnju u svoju ženskost i osećaj da je narušena njena sposobnost samoostvarenja”(Rosner, 2007). Trudne prijateljice i/ili one koje imaju malu decu često okružuju žene u godinama kada se očekuje rađanje dece i to može predstavljati izazove za ženu koja ima problema sa plodnošću. “Roditelji se često povezuju i sklapaju prijateljstva preko svoje dece”, kaže Rosner. “Žene takođe stvaraju veze i duboko se povezuju preko onoga što imaju zajedničko, a to uključuje trudnoću i decu. To može rezultirati time da se žena koja ima problem sa plodnošću oseća marginalizovano ili stigmatizovano zbog svoje bezdečnosti. Takođe može dovoditi u pitanje svoje mesto u porodici iz koje potiče. Može biti osećaj krivice zbog nemogućnosti pružanja unučeta ili osećaj da se ne uklapa.”
Stres, depresija i anksioznost se opisuju kao uobičajene posledice neplodnosti. Niz studija je pokazao da je učestalost depresije kod parova koji se obraćaju zbog problema sa plodnošću značajno veća u odnosu na plodne parove, s procenama prevalencije velike depresije u rasponu od 15% do 54% (Domar 1992; Demyttenaere 1998; Parikh 2000; Lukse 1999; Chen 2004). Anksioznost je takođe pokazala značajno veći nivo kod parova koji imaju probleme sa plodnošću u poređenju sa opštom populacijom, pri čemu 8% do 28% parova sa problemima sa plodnošću prijavljuje klinički značajnu anksioznost (Anderson 2003; Chen 2004; Parikh 2000).
Mnogi parovi koji se javljaju na tretmane neplodnosti imaju visok nivo psihičke uznemirenosti povezane sa neplodnošću, ali sam proces asistirane reprodukcije takođe je povezan s povećanim nivoima anksioznosti, depresije i stresa (Leiblum 1987).
S obzirom na podatke koji ukazuju da psihički simptomi mogu uticati na plodnost, uspeh tretmana neplodnosti i sposobnost podnošenja kontinuiranog lečenja, interesovanje za rešavanje ovih problema tokom tretmana neplodnosti je poraslo. Neke intervencije koje su osmišljene da ublaže simptome stresa, depresije i anksioznosti kod žena i muškaraca koji imaju problema sa plodnošću su istražene.
Uloga terapeuta u ovom procesu je pružanje sigurnog ‘okruženja podrške’ pomaže u ponovnom integrisanju sopstvenog identiteta, posebno imajući u vidu prekid socijalnih podrški i nepriznatu žalost koju većina doživljava. Klijentima često treba ‘dozvola’ da izbegnu određene situacije ili događaje poput proslava trudnoće—i mi im to možemo pružiti. Takođe možemo naučiti klijente veštinama mindfulness meditacije kako bi im pomogli da se nose kada nisu u mogućnosti da izbegnu preplavljujuće situacije. Terapeuti takođe treba da prepoznaju žene koje imaju problema sa plodnošću, a donesu odluku da prekinu tretmane ili da ne usvoje dete, često i dalje dugo vremena nastavljaju da identifikuju svoju neplodnost kao glavni deo svog “ja”. Uglavnom je potrebno tri do četiri godine da tema neplodnosti nije centralni identitet osobe.
Ukoliko se desi da osoba ipak ne može da ima decu, treba da obezbedimo klijentu razumevanje da život može da bude dobar i ispunjavajući I bez dece.
“Bitno je da je beba živa I zdrava” ali da li je zaista samo to bitno? Porođaj se generalno doživljava kao radostan događaj i često se predstavlja kao pozitivno iskustvo, što nije uvek slučaj. Mit o predivnom iskustvu porođaja vrlo črsto ograničava žene da potraže pomoć. Vrlo često zanemarimo kako je ta beba došla na svet I iskustvo majke pa zato danas pišem o porođajnoj traumi. Termin Porođajna trauma je širok spektar koji obuhvata neočekivane I iznenadne događaje koji se vezuju za porođaj I za period nakon njega.
Primeri traumatičnih događaja koji mogu izazvati postnatalni PTSD uključuju:
Porođaj u kojima je majka doživela značajan gubitak krvi
Hitni carski rez, nakon što naglo opadne otkucaj srca bebe
Ekstremna ili intenzivna bol
Mrtvorođeno dete
Eskalirane medicinske intervencije radi spašavanja bebe ili majke
Beba rođena s invaliditetom kao posledicom traumatičnog porođaja
Neočekivan, ili rani, porođaj bebe
Beba smeštena u odeljenje za negu novorođenčadi ili neonatalnu intenzivnu negu.
Presečne studije sugerišu da faktori poput hitnog porođaja, prethodne traume i poteškoća tokom porođaja povećavaju rizik od posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) kod majki i mogu ometati vezu između majke i deteta (Ertan et al., 2021).
Istraživanje koje je sprovedeno sa 600 porodilja u SADu pokazuje da su simptomi PTSD-a (npr. izbegavanje, uznemirenostl, depresivnost, nesanica) u vezi sa faktorima kao što su starost majke, broj prethodne dece, migrantski status, trudnoća povezana sa bolešću, podrška dostupna majkama tokom porođaja, trajanje porođaja, povrede i komplikacije tokom porođaja (npr. epiziotomija), metoda porođaja (vaginalni pristupi, carski rez) i težina i veličina glave bebe. Rizik od PTSD-a bio je povećan kod migranata i majki koje su prvi put rađale. Starije majke i one koje su imale pomoć tokom porođaja su imale manji rizik od PTSD. Prisustvo partnera tokom porođaja utiče na smanjenbje rizika od ove vrste traumatskog iskustva.
Uverenja i osećanja koja mogu da proizilaze iz ovakvog iskustva:
Osećaj da ne možete verovati nikome.
Osećaj da nigde nije bezbedno .
Osećaj da niko ne razume .
Okrivljavanje sebe za ono što se desilo .
Preplavljujući osećaji besa, tuge, krivice ili srama.
Kako da se nosite sa porođajnom traumom:
Nipošto ne dopustite da bilo ko (ili vi sami) obezvredi vašu traumu govoreći vam da je moglo biti gore ili da biste trebali biti zahvalni na bilo kojem pozitivnom aspektu toga.
Tražite podršku od drugih majki, prijatelja ili porodice tokom postporođajnog perioda.
Zapišite vašu priču.
Pokušajte da razumete da tu nema mesta krivici. Krivica je često iskustvo među preživelima traume porođaja.
Vremenom I prihvatanjem će se dogoditi nešto što se zove “postraumatski rast”. To ne znači da uznemirujuće posledice traume potpuno prestale ili da doživljavate traumu kao nešto pozitivno, već da vas trauma potresa do srži na način koji vas tera da ponovno razmotrite svoj život i napravite pozitivne promene.
Ovaj tekst nije zamena za psihoterapiju. Ukoliko vam je potrebna pomoć obratite se stručnom licu. Ukoliko ste zainteresovani za individualnu online terapiju obratite se na email al.radevic@gmail.com ili na WhatsApp +16198748184.
White, T., Matthey, S., Boyd, K., & Barnett, B. (2006). Postnatal depression and post-traumatic stress after childbirth: Prevalence, course and co-occurrence. Journal of Reproductive and Infant Psychology, 24(02), 107-120. doi: 10.1080/02646830600643874
Leinweber, J., Fontein-Kuipers, Y., Thomson, G., Karlsdottir, S.I., Nilsson, C., Ekstrom-Bergstrom, A., Olza, I., Hadjigeorgiou, E., & Stramrood, C. (2022). Developing a woman-centered, inclusive definition of traumatic childbirth experiences: A discussion paper. Birth, 49(4), 687-696
Psihoterapijsko Putovanje sa Aleksandrom Radevic 