Pomagačke struke poput lekara, medicinskih sestara, psihoterapeuta, radnika hitne pomoći, defektologa, socijalnih radnika, koji pomažu traumatizovanim pacijentima, mogu razviti sopstvene simptome posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) kao indirektnu reakciju na patnju svojih pacijenata. Ovaj fenomen se naziva zamor saosećanja, sekundarna traumatizacija, sekundarni traumatski stres ili negde poznat kao vikarijska trauma.
Jedno istraživanje je pokazalo da „86,9 procenata osoblja za hitne intervencije prijavljuje simptome nakon izlaganja izrazito stresnim događajima sa traumatizovanim ljudima“ i da „90 procenata novih lekara, između 30 i 39 godina, kaže da im je porodični život patio kao rezultat njihovog posla“ (PBS Adult Learning Satelite, 1994). Kada se zdravstveni radnici bore sa svojim odgovorima na traume pacijenata, njihovo mentalno zdravlje, odnosi, efikasnost na poslu, kao i fizičko zdravlje mogu biti ugroženi. Knjige Petera Levina i Basela Vanderkolka opisuju kako traumatska iskustva utiču na osobe koje su prva linija odbrane u stresnim situacijama.
Moje najznačajnije iskustvo vezano za ovu temu bilo je dok sam kao defektološkinja i tada terapeutkinja u treningu radila sa grupom devojčica koje su bile seksualno zlostavljane. Morala sam puno da prilagođavam ono što svakodnevno radim i osećala sam da svaka moja reč ili pokret tela može biti pokretač nekog teškog osećanja. Do tada sam koristila dodir po ramenu kao tehniku koregulacije, ali od tada ga retko upotrebljavam. Međutim, posledice rada u takvoj grupi osetila sam posle godinu dana, kada sam svakodnevno imala potrebu da spavam posle posla. Nisam čitala ništa što je bilo vezano za posao ili unapređenje prakse, a dolazila sam iscrpljena i skoro emocionalno tupa. Prestala sam da idem i u teretanu. Kao da sam razvila disocijaciju kako bih mogla da preživim svakodnevno bivanje po nekoliko sati sa visoko traumatizovanom grupom. Ono što mi je pomoglo su supervizije, ali i teranje sebe da pored posla idem na aktivnosti koje volim, kao što su planinarenje, vožnja bicikla pored mora i putovanja.
Simptomi zamora kod osoba koje pomažu, a koji često prođu neprimećeno, mogu uključivati psihološke probleme poput disocijacije, besa, anksioznosti, poremećaja spavanja, noćnih mora i osećaja nemoći. Profesionalci takođe mogu iskusiti fizičke simptome poput mučnine, glavobolja, osećaja stegnutosti, promena telesne temperature, vrtoglavice, napada nesvestice i oslabljenog sluha. Sve su to važni signali upozorenja za negovatelje koji, ukoliko se ne adresiraju, mogu dovesti do ozbiljnih zdravstvenih problema ili sagorevanja.
Vežbe za vraćanje fokusa i telesnog doživljaja
Kada rad s traumatizovanim pacijentima postane preplavljujuć, pomagači mogu koristiti somatske tehnike samopomoći za smirivanje tela i uma, vraćanje telesne prisutnosti i smanjenje stresa. Evo nekoliko vežbi koje pomažu u vraćanju fokusa i telesnog doživljaja, uključujući “felt sense” tehnike:
- Vežba uzemljenja pomoću svesnog dodira sa telom
Sedi udobno i zatvori oči ako ti prija. Položi ruke na deo tela koji se oseća sigurno, kao što su srce, stomak ili noge. Fokusiraj se na osećaj topline ruku na tom delu tela, diši duboko i polako. - Praćenje telesnih senzacija (Body Scanning)
Polako skeniraj telo od glave do stopala, zaustavi se na svakom delu tela i primeti senzacije. Ako pronađeš prijatno mesto u telu, ostani u kontaktu s tim mestom nekoliko trenutaka. - Vežba disanja za smirenje i regulaciju
Diši polako, sa fokusom na produžavanje izdisaja (na primer, udah brojeći do četiri, izdah brojeći do šest). Prati osećaj disanja u telu dok se smiruješ. - Vežba uzemljenja kroz osećaj oslonca (Grounding through Feet)
Usmeri pažnju na stopala, oseti kontakt sa podlogom i pritisak koji stvaraju. Ova vežba pomaže vraćanju u sadašnji trenutak. - Korak unazad: Vizualizacija prostora oko sebe
Zamisli prostor oko sebe i fokusiraj se na osećaj slobode i sigurnosti. Pomaže u oslobađanju od stegnutosti i povećava osećaj sigurnosti. - Proširivanje senzacija – “Felt Sense” istraživanje
Pronađi neutralno ili prijatno mesto u telu, istraži sve senzacije (toplina, pulsiranje) i vidi kako se osećaj menja dok ga pratiš. Proširi taj osećaj na celo telo ako se osećaš prijatno. - Vežba pauze i svesnosti (Pause and Awareness)
Tokom dana, pravi pauze da osvestiš trenutni osećaj u telu. Primeti gde postoji napetost i pokušaj da je otpustiš kroz dah ili blago pomeranje. - Vežba “sigurnog mesta”
Zamisli ili se seti mesta gde osećaš mir i sigurnost. Zadrži osećaj sigurnosti sa sobom dok se vraćaš u stvarnost.
Razumevanje fenomena zamora saosećanja i usvajanje somatskih tehnika može pomoći terapeutima i drugim pomagačima da se efikasnije nose sa patnjom svojih pacijenata, održavaju telesnu prisutnost i povećaju sopstvenu otpornost.
Simptomi zamora kod osoba koje pomažu, koji često prođu neprimećeno, mogu se kretati od psiholoških problema poput disocijacije, besa, anksioznosti, poremećaja spavanja, noćnih mora, do osećaja nemoći. Međutim, profesionalci takođe mogu iskusiti fizičke simptome kao što su mučnina, glavobolje, opšta stezanja, promene telesne temperature, vrtoglavica, napadi nesvestice i oslabljeno sluh. Sve su to važni signali upozorenja za negovatelja, koje treba adresirati, inače mogu dovesti do zdravstvenih problema ili sagorevanja.
Istraživači i autori poput Babette Rothschild, Charles Figley, Laurie Anne Pearlman, Karen Saakvitne i B. Hudnall Stamm prepoznali su da medicinsko osoblje i psiholozi mogu iskusiti simptome traume slične onima kod svojih klijenata. Oni pretpostavljaju da emocionalni uticaj slušanja traumatskih priča može biti prenesen kroz duboke psihološke procese unutar empatije. Nadalje, Babette Rothschild pretpostavlja da je nesvesna empatija, empatija izvan svesti i kontrole, ta koja može ometati dobrobit negovatelja.
Slušanje i svedočanstvo o užasnim pričama o zlostavljanju i drugim traumama može biti veoma stresno, a stručnjaci za traumu su otkrili da tehnike samopomoći, kako psihološke tako i somatske, mogu smanjiti podložnost internalizaciji traumatskog stresa i saosećajnog iscrpljivanja. Bernstein naglašava da obraćanje pažnje na i prepoznavanje fizioloških signala i somatskog kontratransfera, kao što su „vrtoglavica, praznina, glad, sitost, klaustrofobija, pospanost, bol, nemir, seksualno uzbuđenje, itd.“, može biti važna metoda za prevenciju i upravljanje saosećajnim iscrpljivanjem. Somatski kontratransfer podrazumeva reakciju psihoterapeuta na klijenta kroz telesne odgovore kao što su senzacije, emocije i slike koje se mogu primetiti jedino kroz svesnost tela. Pošto se somatski kontratransfer često zanemaruje u literaturi i u obuci negovatelja, mnogi nisu svesni somatskog kontratransfera izazvanog u odnosu pomoćnik-pacijent.
Smanjenje saosećanja znači ne boriti se protiv simptoma već raditi sa osećanjima koja se javljaju tokom i nakon interakcije sa traumatizovanim pacijentom. Jedan psihoterapeut je podelio: „Ako počnem da ne osećam svoje telo, napravim pauzu i samo na trenutak zastanem.“ Ima puno toga što treba prihvatiti. Dozvoliti sebi da se napravi kratka pauza i briga o sebi može ne samo pomoći negovatelju već i pružiti primer samopomoći pacijentu. Pauza može značiti samo zastati i osetiti svoje telo, zamoliti pacijenta da uspori, duboko udahnuti ili napraviti mali pokret, što su oblici regulisanja nervnog sistema i smanjenja stresa prilikom rada sa traumatizovanim pacijentima.
Pošto se negovatelji često disociraju, ostati povezan ili se ponovo povezati sa sopstvenim identitetom i fizičkim prisustvom takođe se ocenjuje kao veoma važno. Neki profesionalni pomoćnici koriste vizuelne ili kinestetičke podsetnike o svom životu van posla. Vizuelni podsetnici mogu uključivati postavljanje slika porodice, sertifikata i omiljenih umetničkih dela u kancelariji. Kinestetički podsetnici vraćaju svest nazad ka telu i mogu se postići osećajem nogu na podu, namernim petljanjem sa burmom ili držanjem stolice u kancelariji. Jedan negovatelj je rekao da svaki put kad zatvori vrata kancelarije koristi vrata kao kinestetički podsetnik i kaže: „Ovo je moj život van posla i tu sada ulazim.“
Studije su takođe pokazale da pozitivan stav prema životu kao što su smisao za humor, samopouzdanje, radoznalost, fokusiranje na pozitivno i osećanje zahvalnosti imaju veliki značaj u radu sa traumatizovanim osobama. Pored toga, podrška, supervizija, balansiranje posla i privatnog života, tehnike opuštanja i odmor su takođe bili korisni. Istraživanja ukazuju na to da negovatelji nisu imuni na traumu i mogu doživeti saosećajno iscrpljivanje. Bolje razumevanje i znanje o ovom fenomenu, kao i tehnike samopomoći koje uključuju kako psihološke tako i somatske alate, mogu pomoći negovateljima da se efikasnije nose sa patnjom svojih pacijenata.
Ukoliko Vam je potrebna psihoterapijska pomoć možete se obratiti na email al.radevic@gmail.com.
Ovaj tekst nije zamena za psihoterapiju nego ima informativnu ulogu.
Psihoterapijsko Putovanje sa Aleksandrom Radevic 