U poslednjih deset godina, usled oružanih konflikata, preko 2 miliona dece je poginulo, 6 miliona je sa fizičkim problemima, 20 miliona je bez krova nad glavom, a preko 1 milion je odvojeno od svojih staratelja. Trenutno je ta brojka još veća zbog trenutnih sukoba na Bliskom istoku i zbog rata u Ukrajini.  

Međunarodna zajednica je napravila korake u rešavanju problema sigurnosti, raseljenja i praćenja ljudskih prava, ali manje podrške stiže za psihosocijalne i obrazovne potrebe dece pogođene ratom. 

Veterani rata govore o slikama, zvucima i mirisima koji ih i dalje progone. Mnogi pričaju o noćnim morama, flešbekovima i periodima nepodnošljive tuge što ukazuje na ne obrađena traumatska iskustva koja ni ne mogu da se verbalizuju već ostaju zapamćena u telu.  

“Kada se slonovi bore, trava pati” – Afrička poslovica 

Deca koja žive u nasilnim i terorizovanim okruženjima doživljavaju strahote kao što su uništenje njihovih domova i smrt roditelja, braće, sestara, komšija i prijatelja. Mnogi žive u okolnostima u kojima donose kritične odluke o preživljavanju, skrivanju pod telima preminulih, ubijanju ili bivaju ubijeni, često prolazeći kroz situacije u kojima veruju da će umreti. 

Holivudske filmove kao što su “Hotel Ruanda”, “Krvavi dijamant” i “Misionar sa mašinkom za ubijanje” takođe su se bavile ovom tematikom učestovanja dece u ratu I posledicama koje rat ostavlja na njihov rast I razvoj. 

Hitne mere za povećanu zaštitu i sigurnost su neophodne i aktivno se sprovode, ali regenerativne reakcije, poput psihosocijalnih i traumatskih rehabilitacija usmerenih na decu pogođenu ratom, nisu odgovarajuće podržane ili primenjene uprkos potrebama.  

Nakon genocida u Ruandi, u psihološkim intervjuima, više od 60% dece je izjavilo da im nije stalo da odrastu. Dok globalna zajednica ima problema da vrednuje i prioritetizuje globalno zdravstvo uma, milioni dece pogođene ratom širom sveta ostaju sa teretom emocionalnih trauma bez podrške. 

Deca uzrasta od 12 do 18 godina, koja su više godina izložena nasilnim konfliktima, teško se oporavljaju od godina nagomilanih trauma. Intervjui u izbegličkim kampovima otkrivaju prisutne osećaje depresije, anksioznosti, očaja, tuge, otpora, besa i straha među decom pogođenom ratom. 

“Fizičko, seksualno i emocionalno nasilje kojem su deca izložena uništava njihov svet. Rat podriva same temelje života dece, uništava njihove domove, razara zajednice i ruši njihovo poverenje u odrasle osobe” (Machel, 1996). 

Bez podrške međunarodne zajednice, većina ove dece će nositi ove teške emocionalne terete u odraslo doba. 

Humanitarna pomoć obično se fokusira na konkretne stvari, ono što možemo videti, meriti, izgraditi: Hranu, lekove, cigle i malter. Psihološka trauma je nevidljiva. 

Da bi se zadovoljile mentalne potrebe dece pogođene ratom u vezi sa budućim ciljevima izgradnje mira, uspostavljaju se međunarodne intervencije sa fokusom na kompleksnu interakciju između psihičkog i socijalnog razvoja dece. Ove “psihosocijalne” intervencije podržavaju ne samo emocionalno ozdravljenje i razvoj saosećanja i empatije, već prepoznaju važnu dinamiku između dece i socijalnog okruženja u kojem stvaraju veze, stiču osećaj pripadnosti i uče kodeks ponašanja usmerenih na prodruštveno ponašanje. 

#psihoterapija #trauma #rat #onlineterapija #gestaltterapija #mentalnozdravlje #deca #porodica

Izvor fotografije: Promo photo of the project Stop War on Children. ©Stop War on Children