Svetski dan prevencije samoubistva

Ili kada život izgubi smisao

Imala sam nekoliko puta priliku da se sretnem sa samoubistvom, nekad kod nekih klijenata, nekad kod nekih dragih I bliskih osoba. Svaki put je kroz mene prostrujao isti osećaj bespomoćnosti, straha, ljutnje i neizmerne tuge. Iako postoji upitnik za procenu rizika od samoubistva, on može da proceni ali ne i da predvidi ko će se zaista odlučiti na to delo. Preko 50% onih koji preminu od samoubistva, nemaju dijagnostikovano mentalno oboljenje.

Neki od poznatih uzroka koji mogu da dovedu do samoubistva su: hronična mentalna bolest, neka genetska oboljenja, neke crte ličnosti kao impulsivne i agresivne i rana traumatska iskustva. Pozata su i neka kratkotrajna stanja kao akutne mentalne bolesti, fizička bolest, kriza, stid ili poniženje, alkohol ili upotreba supstanci.

Kada radimo procenu ovog stanja, pored skale koja se primenjuje za procenu rizika, mi takođe istražujemo i protektivne faktore, šta je u najboljem interesu te osobe ( hopistalizacija ili neke druge vrste tretmana), informacije od bližnjih osoba i naravno naš unutrašnji klinički osećaj koji je najvažniji insturment u odnosu sa klijentom. Faktori kao što je sposobnost suočavanja sa stresom, religija i tolerancija na frustraciju smanjuju mogućnost samooubistva.

Osoba koja odluči da sebi oduzme život veruje da je donela racionalnu odluku. Obično veruje da je njen život bezvredan za druge i da bi oni koji je vole bili bolji bez nje. Njihova iskrivljena racionalizacija je: Naravno, povrediće ih, ali će preboleti. Više ću ih povrediti svojim životom nego smrću. Ljudi koji su preživeli pokušaje samoubistva često su izjavili da nisu toliko želeli da umru koliko da prestanu da žive.

Evo nekoliko potencijalnih crvenih zastavica koje mogu da budu pokazatelji da se osoba priprema na taj čin. Možemo da čujemo rečenice kao “Ovaj život nema smisla. Ništa više nema smisla”. Osoba prestaje da se bavi nekim stvarima u kojima je uživala ranije. Počinje da poklanja svoje omiljene predmete. Povlači se iz socijalnog okruženja. Menjaju rutine, uključujuči ishranu I spavanje. Upućuju poslednje pozdrave ljudima ili u slučaju mog tate, pisanje oproštajnog pisma mami.

Šta mi možemo da uradimo? Važno je da osoba oseti naše prisustvo I da poveruje da smo zaista tu za nju. Ovde se ne radi o nagovaranju da neko živi jer to nije poenta, nego da se ta osoba poveže sa nama. Poznati psihijatar Đani Franceseti opisuje to stanje kao prisustvo odsustva. Naš zadatak je da strpljivo dozivamo osobu sa druge strane provalije I da verujemo da je život jači od smrti I da će nas u nekom trenutku prepoznati.

Važno je da osobu usmerimo na izvore pomoći, neku ustanovu za mentalno zdravlje, psihijatra I psihoterapeuta.

U Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević” je otvorena Nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistava, koja radi 24h, besplatna je i broj telefona je 011 77 77 000.